Просветни гласник

92

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ио себи разуме. Не као да иза њега постоји закон какав, који нас ириморава да га вршимо, већ као да је то природни ред, који се не иоже заобићи. За извођење и одређивање реда, ће, нрема томе, више помоћи прекбрна опомена иди нитање преетуннику, него ди грдња и бој. Тако шкодски ред постаје школским обичајем, коме се дете радо потчињава, јер је он битни моменат гакодскога живота. Шкодску дисциндину веома моћно нотпомажу добре навике, које ученик, као резултат домаЉг васпитања, донесе у шкоду. Та се номоћ не да пичим заменнти. Ако су деца још у кући навикнута на посдушност, уљудност, скромност, учтивост, ред и чиетоћу, то је шкоди остадо само нола рада. Ади за то јој је ипак задатак, да и у оно.ј деци, која код куће нису у томе ваепитана, шкодским рбдом и зантом ствара добре навике. Нека је овде још напоменуто, да се управљање децом мора увек вршити с васпитачком љубављу. С тога ваља избегавати погрдне, грубе изразе. ПодоФицирски манири нису за шкоду, Учитељ казује своје упуте и наредбе пријатељски ади одређепо, не као да се унапред пдаши, да га ученици неће посдушати, већ као да се ствар тиче лознатих ствари, које се саме собом разумеју и са којих учитељ не треба ни да се узбуђује. Одвећ јако заповедање и командовање не доприноси ништа циљу. Посдушност дечја је добровољнија и нажња је општија, ако учитељ зановода подагано, ади одсечно и јасно. Разуме се да у тим заповестима не сме бити никакве сумњо;' сва пак деца ваља да их тачно разумеју по речима и садржини. Сва се деца доста дако навикну на спољашњи дисципдинарни ред. Пронисно држање за време предавања, јављање, устајање, узпмање и остављање наставних средстава, пристојно удажење и издажоње — све то уче мдађи ученици од старијих и без ведикога труда учитељева. Ади је теже васнитати неуредно дете на ред, расејано — да буде пажљиво, нечисто — на чистоћу, нестадно — брижљивости, дажљиво — истинитвсти, јогуницу — нослушности, небрижљиво — на тачност, неучтиво — учтивости. Ту је потребно много мудрости и стрпљења, много стадности и иетрајности, доста мирноће и одређености, много љубави и бдагости, оштро око и за све ствари — опроштај. Учитељ, који својо ученике, нарочито оне, који му задају много бода и много бриге, не носи на срцу, упропашћава и себи и ученицима најдепши пдод рада свог. А напротив, ако опрашта, то ће бити све већа његова храброст ц његово стрпљење, његова васнитачка мудрост и његова љубав. Боз стадне дисципдине се не може ни замисдиги добра шкода. С поља посматрана она је претходни усдов за ма какав успех у наставн. Васпитачки утицај учитељев се мора испољити и ван шкоде у нриетојном, депом и учтивом поздрављању ученичком. Ако деца у једиом месту и странца ноздраве, то је оправдан закључак, да имају ваљаног учитеља. (Наставиће се)

1 Молтке вели: »Неодређеност у заповедању ствара несигурност у иослупшости. ж