Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

201

РАЗВИТАК ВИДА У ДЕЦЕ

У човечјој лрироди вдада значајни :;акон развика: да мало дете мора вежбањем и искуством поступно све да стиче и научи, што природа даје животињама у облику сдепих и неодољивих нагона. Тако је и са чулом вида, тим важним едементом духовног живота детињега. Дете мора да научи гледати, као што учи да нииа, да чује, да иде. Потребна је нека врста природног васпитања, опрезног и поступног развића, да се доте навикне на светлост, да се навикне управљати својим погдедима, да упозна предмете, да разликује боје и обллке п да, најзад, оцењуЈе даљине нредмета. Слика спољашњо природе не развије се одједном пред задивљеним очима детињим; посве дагано и поступно диже се завеса која скрива ту слику. При рођењу свако је дете у неку руку сдеио. Оно види, истина, тодико, да му досађујо јака светдост, али сувише мало,. да би могдо раздиковати предмете. Ну за мадо, и дете постаје жељно светлости. После неколико дана довољан је пламен свеће, да му учини особито задовољство. Али прве недеље но рођењу, сви знаци говоре за то, да дете не само не води светлост, него се чак и плаши од ње. Заблуда је. кад н. пр. Тидеман, иначе савестан посматрач дечје нрироде, тврди, како деца одмах по рођењу окрећу своје очи ка светлости, која имје свагда пријатна. Оваје заблуда придично раснрострањена, јер је деди н. пр. и Рибо, кад веди да деца на неколико часова по рођењу очима следују покретима удаљене светлости. Брижљива испитивања доказала су, напротив, да је код новорођене деце нормално стање: нека врста природне ФотоФобије, страха од свотлости. П то је по све појмљиво. При издаску из мрачног затвора, у комо је оно провело девет месеца, његовим нежним органима вида причињавају велику непријатност светдосна тадасања. Исти је случај и код одрасдих, кад изненада ступе из мрака на светдост. Еспина (Евршаз) је запазио да новорођенчад најрадпје отварају своје очи у сутон и у вече. Прајер је своје дете изнео ка прозору пет минута посде рођења, да би видео утицај светлости на њ, па је дознао да оно осећа праву антипатију према светлости. Куиње (Сш§пе1), који је посматрао двоје деце од рођења њихова до потпуног развића вида, тврди сасвим одређено, да дете другога дана по рођењу више воли мрак него светлост, оно отвара очи само у мраку. Ову чињеницу доказују, аналогијом, и опажања на оперисаним слепцима. Једна девојчица од дванаест година, која беше од рођења слепа, па је доцније оперисана, не могаше дневну светлост да подноси, тако јој беше непријатна.

Ово непријатно утицање светлости на ш дана; по Еспинасу четрнаест, а по Куињеу нросвбтни гласник, i. књ. 2. св., 1905.