Просветни гласник

342

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

трпе иод гресима једнога човека. И у тим сдучајевима ие треба губити из вида велики диљ, коме служимо, а то је васпитање и морално подизање цедога народа до његових најситнијих дедова. Јер, ако ми захтевамо доброту као неопходну особину шкодског надзорника, то тиме јога није речено, да надзорник ваља да се спусти до слаботиње, која је без икаквог утицаја. Бага напротив, може се доброта, која има у виду ираву срећу човекову, покадшто тиме исказати, што ће сидно напасти зло. Боље ће се и без осетљивости поднети поступање, евесно циља свога, па макар бил.0 и оштро, него ди куђење и ситничарско закерање без икаква п.гана. Нрема мадим недостацима и погреишама ваља као нрема таквим и поступати, док је погдед управљен увек на цедину, укупност, гдавну ствар. Ако је учитељ хришћанска, карактерна душа и ако увек гдода да усиешно поради на васпитању својих ученика, то му се П1> која сдабост у раду може н опростити. Ваља га само пријатељски упозорити на недостатке и иоказати му пут, којим се могу одстранити и он ће се тада постарати, да и ноступи по тим упутима. Рђав је знак за учитеља иди ревизора иди за обо.јицу, ако с:> учитељ илаши од ревизије. Ко своју дужност врши, нема нотребо да се пдаши, па ако и сам није баш задовољан с успесима свога рада у нојединим обдастима. А за оне, који се пдаше због свога нерада, аотребна је ревизија, јер је то једино средство да се на рад нагнају. Само свест о верно извршеној дужпости дајо задовољство у раду и с тиме и унутрашљу срећу. Најдошији је сдучај, ако рсвизор сво.јим цедокупним понашањсм даје оправданих побуда за страх. Непристрасна правичност не ствара страх, она никада не може погодити доброг учитеља. Тако исто строго придржавање ствари и оштар погдед за све недостатке не монсе учитељу, који ју дуго сам у шкоди радио, да удије страха, него ће се баш радовати, што ће неко да да меродавну оцену његовога дедовања и што ће га сачувати од једностраности и странпутица. Морају се, дакде, потражити друге порочне особености ревизорове, ако његова ревизија страх развија. Ио правиду, тај страх мора и сам надзорник приметити и тада се сам мора запитати: што ди сам иогрешно? Јер ако се и ваљан учитељ боји ревизије, то мора да је надзорник нешто крив ? Можда нема срдачне доброте ? Или не може да види добар рад? Иди више гдеда на нојединости, него ди на укупни васпитни рад учитељев ? Да се не труди у ревизији само да иронадази недостатке н открива ногрешке ? Да ди му веће задовољство чини кад куди или кад признаје? Иосгупа ди строго с децом, која нису крива што не знају? Да но предвиђа тежак, заморан и брижан рад око народног васпитања школом ? Иди не разуме да покуду заодене у облик, који не вређа? Истина, има учитеља, који не могу да поднесу никакву покуду и који се осећају увређени већ и самим иодсећањем на поједино ствари. То је истина знак ниског морадног становишта, које ваља усавршавати. Ади је то усавршавање могућно само полагано изводити и то ие тиме, што ће се схрогост употребити иротиву осетљивости, већ што ће се човек убедити да греши и што ћо се номоћи његов развитак ка вишем погледу на живот. Ко.јим се средствима то постизава, зависи у сваком посебном случају од придика и личности, те се уопште н