Просветни гласник

334

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Ко се још поноси својом личношћу, својим спољашњим обдиком, својим знааем и умељем или тежи за таштом сдавом, тај није син Божји, тај ниј е у истини. Он тешко отпочиње дугу борбу с чудношћу, и себичношћу и тешко додази до извежбаности у самоодрицању. Смерност п самоодркцање јесу неоиходни захтеви сваког хришКанског васпитача. Прва особина чини његову вдаститу дичност скромном да би могда другоме сдужити; а друга особина чини, те не тражи само своја права, већ увек мисли на добро и бдагостање других. То је смисао и реч Христова. Ко њега едуша, тај пре свега ваља да испуњава заповест његову: „Љубите се међу собом, као што самја вас водео!" И тако стари често постављани захтев, да васпитач води ученике своје, постаје тиме — заповешћу хришћанске љубави.. Хришћански васПитач мора испитати љубав своју речима апостола Иавда (I. Кор. 13): „Љубав дуго трпи, мидокрвна је; љубав не завиди; љубав се не ведича, не надима се, не чини игго не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о зду, не радује се неправди, а радује се пстинн, све сноси, све верује, свему се нада, све трни " Учитељ, који има такву љубав у срцу, добар је и Богуи људима> и његов ће се рад бдагосиљати с кодена на кодено. Али боз верног рада нема ни бдагосдова. Учитељев се рад разви.ја погдавито у шкоди. Оним, што се од њога захтева, мора вдадати но градиву и методи. Он не сме да се збуни нигде у свом посду. Градиво за учење на памет, којо захтева од деце своје, мора и он потпуно, сигурно имати у памћењу. Чудновато је, кад учитељ, при каквом иропитивању, гдеда у књигу, а од ученика захтева, да говоре на изуст. Иди ако у ночетку часа пита ученике: шта бесмо учиди прошдог часа? Иригодно понављање обрађеног градива и везивање сродних обдасти изводиће успешно само онај учитељ, који сигурно н безусдовно влада градивом свога наставног плана. Да би овом захтеву одговорио, потребна му је непрекпдна марљивост, те да једнако пронадази нове стране већ познатог градива, у њих се удубљује, новим одношајима учвршћује и на све широј основи зида. Савестан учитељ никада не мисди да је довољно усавршен. Његово даљо образовање ваља да му је увек на срцу. Дистервег има право, што каже: „Ко је престао себе даље да образује, тај јо преетао и друге да образује." Частан хришћанин, веран посду, марљив, савестан, пун смерности и самоодрицања, пун љубави према ученицима својим — такав ваља да ј е учитељ. Ади ако није? Шта ћемо, ако је чак противност од овог издоженог идеала? Може ли га ревизор изменити? Може ли он од једног дакомисленог учитеља начинити озбиљног, од површног — темољног, од незналице и неспособног — образованог и обдареног? Може ди да му удије веру, кад се он томе противи и кад га штампа његова све више од ње отуђује? Ваља ли он да пође за њим, ако га учитељ избегава иди се чак неприј атељски понаша? Одговор на ова и њима слична питања даће потоњи одељак.