Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

339

А напротив, почетника ћете непријатељским, власничким постунцима брзо нагнати, на штету саме ствари, да вам се противи и из тога стања, посде, тешко да може и изићи. Има, разуме се, сурових природа, неприступачних за приЈатељство и благовољење. Али ће и код љих ово пре одвесги доброме диљу, него противност, и ако метода поступања мора да је друга. Утицај на личност учитељеву мора да је увек ради истог великог циља. Тиме хоћемо да утичемо на васпитање мдадежи у повољном смисду. Какву благодет чини свештеник у својој оиштини, ако младом учитељу помаже, да изиђе на прави пут, те да свој позив одушевљено врши као моралпо ваљан, озбиљан човек и убеђени Хришћанин иа корист велике мисли хришћанског васпитања народног! А овај пак утицај се не може ни замислити без благовољења и самоодрицања надзорникова, што му ни мало неће смањити званични ауторитет, не упуштајући се у сувишну нообазриву интимност. Ин тимност између учитеља и његовог претиостављеног не ваља; она без штете може постојати само тако, ако су обо.јица племените душе, ако имају хришћанске љубави, ако обојица имају срца, сигурно осећање такта, скромности и храбрости, кад шта затреба, као ваљани Хришћани. Не интимност, али иоверепа ваља да има између школског надзорника и учитеља. С тога школски надзорник ваља да је према учитељу увек отворен, без икаквих задњих намера. Много је боље, да се човеку јавно каже погрешка или омашка, него ли да се ћутећи на њ срдимо не скривајући љутњу и неодобравање евоје. То је особеност лоших природа, које тиме могу само отровати сваки одношај. Школски надзорник мора имати према учитељу поверења и не теретити га, без јаких разлога, неверовањем. Јер неповерење на једној страни изазива само собом нерасположење и противљење на другој. У" свакоме, који поштоно мисли и часно ради, јавља се дубок бол, ако му се припиеују такве мисли и такве радње, које он сасвим избегава. Мање карактерни могу се чак таквим неправичним подметањем навести, да изврше и такве ствари, које иначе не одобравају својим убеђењем. А они пак, којима верујемо, радиће, у колико нису сасвим покварени, сасвим онако, како им и верујемо. И код деце се може приметити, да више утиче опомена, из које провирује поверењо, него ли опомена, која је заодевена сумњом. Дете ће лакше послушати, ако му се каже: „Ја знам, ти то нећеш учинити", него ли ако се ономене: „Да ти то можда не учиниш" ?! — За све одношаје живота вреди оно, што је Кру • махер рекао у једној познатој причи: Пријатељско поверење изазива поверење, а љубав изазива љубав! Истина, поверење се може обманути, али то није правило. С изузетцима ваља поступити као с изузетцима. Ео својим понашањем одбије од себе сваки пријатељски обзир, нека сноси и последице свога безумља. Ако .је школски надзорник прави Хришћанин и истински образован човек, то му неће ни пасти на памет, да буде према потчињеним му учитељима надувон. Поступање као с неке висине одвратно је и најмањем надничару; то је само знак недовољног образовања и нехришћанског срца. Чак и кад би учитељ починио грубе погрешке и повредио дужности своје, не само племенитије већ Је и паметније, да му се иотребне опомене кажу одмерено и мирно без опорих и погрдних просветни гласник, i. књ., 3. св., 1905. 23