Просветни гласник

НАУКА И НАСХАВА

431

днине, који остаје једнак с првим падежем. 1 Додније, кад су самогдасниди крајњих слогова ослабиди у с, приближују се оба обрасда један другом јож више, и гдасе у средњем високонемапком:

8т§. N0111. к1а§е

гип§е

Оеп. к1а§е

211118'е11

1)а1. к1а§е

2ип §еп

Асс. к1а§е

2ипдеп

Р1иг. N0111. к1аде

2ип§'еи

беп. к1а§еп

2ип §еп

Ба1. к1а§еп

2ии§еи

Асс. к1а§е

2ип §'еи

Што се у старом периоду дешавало сдучајно, усдед заједничког рода и неких заједничких падежа, постаје у средњем високонемачком нека врста потребе, јер се и код једног и код другог обрасца не само више не разлнкују поједини падежи у једнини и множини, већ се у иојединим облидима у оиште не разликује ни једнина од множине. Мешање, које је почело у најстарије време спорадично, наставља се дакле сад много интензивније, и то опет у истом правцу, т. ј. опет на штету основа на -о; нарочито је процес мешања отео маха у области средњенемачког, 2

1 Мнтереоантно је да је у немачком врло јака тежња да се четврти падеж изједначн с првим. Још у најстаријим изворима четврти је падеж једнак с првим код свих основа, осим основа на -п; у женском реду ево и код тих основа иочиње изједначење на тај начин, жто четврти падеж остаје раван првом као код обрасда Иа^а. У неким дијадектима, нарочито алеманском, иде и у данашње време тежња за изједначењем четвртог падежа с првим тако далеко, да се и код члана јавља об.шк првог падежа Лег уместо четвртог Аеп. — Тој тежњи има се, нема сумње, приписати и та околност што многобројније, дакле јаче осиове мушкога рода на -и прилазе основама мужкога рода на - па , уместо да буде обратно. Основе на -па, које се још и у средњем периоду у главном мењају као 4ас, изгубиде су у свима тросложним падежима е у крајњем слогу (види тадеп на стр. 428), и на тај начин се веома приближиле обрасцу Во(;е, од кога се данас разликују само у првом и другом падежу једнине : "^а^епУУа^епа (Во1;е — Во1еп). Пошто је и код једних и других основа исти род, и пошто су толики падежи заједнички, меша.ње је наступило сасвим природно, само не прилазе основе на -па основама на -п, као што би се према бројном стању очекивало, већ напротив основе на -п примају први и други падеж основа на -па, очевидно с тога што на тај начин и код њих постаје акузатив једнак с номинативом. Уместо негдашњег ћо^е — ћо^еп, ћгиппе — ђгиппеп, ^аг(;е — §аг4ен и т. д., које се сасвим правилно мењају као 1зо1е, имамо у данажњем књижевном језику: Во^еп *4Во^епз, Вгиппен Вгиннепа, 6аг*еп — Сгаг^епа и т. д. Жнтересантно је при том да основе на -и, које означавају жива бића, н. пр. СгаМе, 1-|бже, 2еи§е и т. д. не прилазе основама на -па (У^а&еп), и то на сву прилику с тога што су чешће подмет у реченици, те је код њих црви падеж једнине на е боље очуван у свести. 2 Треба разликовати изразе средњенемачки (1шМеМеи(;8сћ) и средњп високонемачки (нц((;е1ћосћ(1еи1;8сћ); први нма чисто геогравски смисао, и обележава ону групу днјалеката, која се налази у средини између горњонемачког (оћегс1еи1;8сћ) и доњоне-