Просветни гласник

146

просветни гласнжк

али у опште морам рећи, да је књига доста несређена, да је спремљена без плана, и дч. би, ако би дочекала и друго издање, требало учинити многе измене. У овом случају, надам се, могле би послужити корисно моје напомене, обележене, у књнзи, коју Савету враћам. У том бн случају требало неке прплоге сасвил прерадити, а неке, на пр. Мали домаћиии (сасвим слаба имитацијз Нушићеву лепом комаду Напга деда) и Луткина болест, и нзоставити као што је несумњиво, да би у томе случају требало пзбацити и слнку на стр. 88. Али морам и то истаћи, да би било много боље, да г. Сретеновић остави Звездицу , као један свој доста слаб покушај, па да огледа дати деци нову, много бољу књигу, од сасвим нових, а иробраиих састава. Он је уређивањем дечјих н.овина Зорице п другим својим пословима ове врсте већ дао доказа, да зна како треба пиеати за децу. Као шго и напред већ поменух, Звездица, оваква какво је, нијетаква књига, да би требало забранити њену употребу код деце. Ја, дакле, мислим да Главни Просветни Савет може одобрити, да се ова књига употребљава за поклањање ваљаним ученицима народних школа. Али да би се мој предлог могао што боље разумети, ја морам додати, да све књиге, намењене деци, делим у три групе: у прву групу стављам оне књиге за децу, које Просветни Савет препоручи, дакле оне које имају све одлике, које треба да има добра књига за децу, и које ће врло корисно иослужити као штиво за децу; у другу групу иду оне књиге, које имају својих недостатака, али се могу употребити, у недостатку оних књига прве групе, и Просветни Оавет може одобрити, да се ове књиге употребе за децу, и, напослетку, у трећу групу стављам оне књиге, које су намењене деци, али нису за децу, и те књиге Просветни Савет не одобрава. Дакле, Звездпцу стављам у другу групу. Издавач тражи, да се Звездица препоручи или одобри и за школске и ученичке књижнице у народним школама, па, шта више, и за народне књижнице. Из разлога, које већ напред поменух, мислим да се ова књкга може одобрити за ученичке књижнице. За школске књижнице је сувишна, поред осталога још и по томе, што је у њој сасвим мало нових састава; иначе су сви остали саетави у њој већ раније објављени у дечјим вовинама Зорици, које су већ одобрене за школске књижнице. За народне књижнице мислим да је, из начелних разлога, не би требало ни препоручити, ни одобрити. Народне књижнице су нова установа у нас. Ако се хоће, да ове књижнице не промаше циљ, који им је посгављен при заснивању, мора се врло обазриво цоступати при ирепоручивању и одобравању књига за њих. Овде се не сме оставити случају, да он одлучује које ће књиге ући у народне књижице; јасније да речем, не сме се оставити, да се за ове књижнице нуде књиге, које ће Главни Просветни Савет само одобравати или не одобравати. Није увек ово најбоље што изађе пред Просветни Савет. Ми и данас имамо врло велики број ваљаних књига, које нису никако изношене пред Просветни Савет, те нису ни препоручене ни одо брене ни за поклањање ученицима, ни за школске и ученичке књижнице, као што имамо опет доста књига сумњиве вредности, које су већ одобрене било за једну било за другу сврху. Врло је потребно да Главни Просветни Савет сам узме иницнјативу у одабирању књига за народне књижице. У овоме погледу суврлојасна Правпла о народним књижницама. По њпма има књига: које се морају набавити за народне књижнице, које треба набавити и које се могу набавити. Један од првих послова Просветног Савета требало би да