Просветни гласник

170

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

љивог утицаја и хоће ли се, у шкоди, обраћати довољно пажње на морални развитак њихове деце? Родитељи с највећим страхом распитују о вдадању наетавника, њиховом мишљењу, карактеру и о томе какав ће они утисак, у опште, произвести код њихове деце; нај;;ад г питају се, да ли су наставници достојни, да буду живи пример овим нежним душама, које су им поверене, да ихруководе? С друге стране опет, једна од гдавних наставничких брига је, кад им се дете гговери, да се увере, да ди су ове нежне душе на домаћем огњишту добиде најпотребније васпитање за будући живот, и ако знају за нежну побожност матера и озбиљне навике оцева и других чданова породице?' Ну, ове две гдавне бриге не треба никог да изненађују и вређају. Оне су паметне, уљудне и на свом месту. Да су оне потпуно паметне, доказ је и то, што се дубок утицај на дете врши с обадве стране. Родитељи иди наставници могу више да утичу на свест своје деце својим примером но речима. Ма како бида настава вешто подешена и речита, остада би без успеха, ако не би бида потврђена примером. Зар није чувени Хорације написао ове речи, које су постаде пословицом: 31 Т18 те Леге, с1о1еп(1ит ен1 рптит Јр81 Шп ? (Ако хоћега да пдачем, треба ти прво да почнеш пдакати). Дакде! дете исто тако веди своме наставнику и своме оцу: Ако жедите да будем добар, тачан,. отворен и вредан, будите прво ви такви. Потпуно је истина, да је погрешна дечја претпоставка, да она воде надзор над двоструко светим ауторитетом; истина је, да рђав пример, ма, с највишег места потицао, неће порушити и осдабити важност закону; најзад је истина, да ће онима, који се правдају да су зло учиниди под неким изговором, узвишени судија одговорити овим тако познатим речима: „Чините оно, чему се учите, а не оно што се ради". Ми знамо све то и не пропуштамо придике, да удивамо у душу својих ученика само оно што је добро, јер је то наша дужност: ади ми знамо исто тако, да бисмо произведи савесност, треба у првом реду, да смо ми такви. Ну, ако се савесност изражава речју, она се нарочито доказује дедима. Најубедљивије и најопштије је средство за то, без сваког порицања, дедо; то је некако најпридагодније средство за Дечју природу. По својој ограничен >ј и сдабој интедигенцији, ученик не осећа. правичност и значај наших поступака, али он брзо разуме и лако схвати мисао и искреност наших деда. Реч може да превари, његов. нагон то му наговести; мора човек бити умешан и лукав ако хоће да избегне непријатност приликом говора; али његова савест даје му јеметва да понашање ретко вара. Често се, заиста, каже, што се не мисли; а радимо готово увек што водимо иди бар што ценимо. Доказ