Просветни гласник

НАУКА И НАОТАВА

175

узрок нашег понашања и примера, а то је одушевљење и љубав. Кад је реч о породици, онда нико о томе не сумња; ну, како је школа само продужење породиде, то је васпитање и у њој право очинство. Познато је, да су наставниди по природи беспристрасни и нежни, што је свакако последица њихова занимања. За њих би куд и камо бидо лакше, кад би бил и строги. Она нежност и беспристрасност не сме ни у ком сдучају долазити о л наставничке равнодушности. Наставник, који не воли свој позив и који не мари децу, неће имати никаква успеха у раду; јер срцем се говори срцу, и из живота потиче живот. Одушевљење је ирва и најбитнија наставничка особина, ко њега нема, није створен за васпитача, па ма колико био научен и добар говорник; наставник без одушевљења само ће сузбијати и угушивати нежност у души ученика. Поред свију рђа,вих страна, што их опажамо код ученика, као: природна необузданоет, подсмевачки изглед и рђаве навике, ипак дечје срце осећа стварну потребу нежности и симпатије; деца жеде да их наставник увек воли, а наставника, који воли своје ученике, заволе и ученици. Пре или после и најнесташнији ученици смире се; најхладнији мало по мало одушеве се и тада утицај постаје све дубљи^ да задиви чак и самог наставника. Тамо где би какав други наставник уништио или омаловажио свој углед, наставник који воли децу, види како се његов углед повећава и како чини чуда. Ученик се потпуно слаже с наставником, за кога зна да га воли; потпуно је уверен у његову правичност и много што шта подноси од његове стране, ако не без гуњђања, а оно бар без низме и гнева. Свети Августин је рекао: Ата, е! Јас диос! ~т (Љуби, а после чини што хоћеш). Ове изреке треба да се придржавају наставници, па ће у раду извесно имати успеха. Та наставничка љубав не треба да буде само у речима, већ и у делима. Ми говоримо овде о љубави, која покреће и једино је таква љубав успешна. Може се чак рећи, да дете има неку чудновату оштроумност, те одмах проникне: да ли га наставник воли? Пре но што би наставник потврдио делом да воли ученика, овај је у стању то да примети по његовом погледу, спољашњости или држању. И не само да дете погоди праву љубав и враћа је љубављу, него нико не уме боље од њега да разликује праву љубав од притворства. Не бојте се, да ће оно побркати са правом љубављу ону себичну усиљеност, која тако мало доликује наставничком достојанству. Понављамо, да наставничка љубав има сво1 спољашњи и потребни облик, који не вара, а то је одушевљење.