Просветни гласник

564

ИРОСВЕТНИ ГДАСННК

жлездама готово застал.0. С тога је потребно кретање ради дубљега удихања ваздуха и чишћења (оксидације) крви, ради бржега тока њеиога по целом телу и јачег рада жлезда. Али се бесно јурење не сме допустити не само због обичнога „нереда," вике и несрећних сл.учајева него и због здравља. Ни сувишно кретање, да се ђак окупа у зноју, (па после у школи, у хладовини, да захладпи), ни сувишна задуханост, да дихању није доста нос него да дете мора дихати и на уста, и да не може да одахне, ни толика убрзаност радње срца, да се оно чује и да дете долази до узнемирености, није за здравље. С тога је потребна мера, и овде као и свуда. Ако су деца у реду, онда могу шетати живље, с веселошћу а каткад и с гимнастичким кораком, и певањем: а ако су растурена, онда не сме бити беснога јурења, дивље дреке, свађе, псовке и боја, већ се могу навикавати да ходају у пријатном разговору. Зато је најбоље, да је за време одмора и наставник међ њима. д) Да духовни рад у школи умеримо тако, да он не буде на штету и телесном и душевном напретку. Утврђено је, даје тако звано умно или духовно преоптерећивање штетно не само за здравље телесно, него да оно производи и тако звану нервозност, а то је сувишна, претерана осетљивост, из које излази и пргавост, раздражљивост и многеманеиуиндивидуадномиудрушгвеном животу. У индивидуалном : превртљивост, весталност, суморност ит.д.; у друштвеном: набуситост, плаховитост, насртљивост, безобзирност и т.д. А ово ћемо све отклонити, ако нам настава не буде тешка, ако више буде очигледна, забавна, реална и ирактична, с више рада а мање разрешавања тешких проблема и меморијс, и ако не буде трајала дуго. Чини много и то, ако у њој, у дисциплини, не буде владао страх и трепет, него мир, љубав и аријатно расаоложење. 3. Дечје игре Сви добитци од кретања у чистом ваздуху не могу се побрати само одморима између часова и шетпом за то време по дворишту, па било у реду или у слободном кретању. Ваља дати прилике деци, да се крећу много више. Истина је, да се она крећу и сама, код своје куће и на улици пре и после школе. Али и то кретање ваља донекле доиунити и регулисати. Допуњавамо га новим покретима а регулишемо га кад сувишне, непотребне па и штетне нокрете одстрањујемо а децу управљамо на боље и корисније покрете. Обоје се ово врши у играма дечјим и у намерном вежбању тела или гимнастици. Било је питање: које је од овога двога важније? То Је сувишно питање. И једном и другом кретању задатак је исти: да допуне опште кретање, те да правилније развијају тело и тиме утичу и на ду-