Просветни гласник

671

стављало потребну суму еа одржавање курсева него је брисало и из свих окружних и онштинских буџета школских сво позидије стављене на Ручни Рад. Отуда је Фактички онемогуКено продавање овога предмета и онде, где беше спремних курсиста или мдадих учитеља из обе учитељске школе, у којима су се спремили и за предавање овога предмета. А за то највећу кривицу нашаше само министарство. Она иста држава дакде, која беше прегда да што пре уведе ову наставну новину у пародне школе, сад је, упркос закону, стајала на пут да га и други уводе и предају, само зато, што на управи њеној беху други људп!... Такоје увођење Ручног Рада у нас остало само као прост покушај. Држава је сама експериментисада. Оно што су једни не створили него почеди да стварају, други су уништиди. А ова неравна борба убида јо и оно мадо приватне иницијативе што је беше пре увођења ове новине у закон. Тако стоји данас. А је ди бида нотребна ова званична кампања против ове тако благотворне новине; је ди истина Србија једина земља, којој она није потребна; иди, какав би то особити Ручни Рад њој потребовао, кад овај „овакав какав је" није за њу; и даље, куд се деде онодики адат и оноднка грађа 1 што је набављена за све окружне курсеве, и је ди бидо паметио и корисно то просто упропастити: то су за нас овде споредна питања. Наше је бидо да изнесемо ток ове ствари и да пожедимо, да се ова посве корисна новина пгто пре уведе и у наше шкоде, те да не чинимо изузетак од осталих просвоћених народа. А докде држава опет не новеде бригу о њој, мн је стављамо на срце наставницима, да је они добровољно пригрде (као што су радиди и наставници других народа) и пораде за њу онодико колико могу. При увођењу Ручног Рада у нас меродавни су Фактори имади на уму једну нашу чисто националну иотребу. Познато је, да се наш народ у ведикој већини бави земљорадњом. По државној статистици од сто становника њих се осамдесет бави земљорадњом. Основне школе, које у гдавноме дају подједнако образовање које се зове опште, опет морају водити рачуна о овој потреби народној, јер су оне готово и једине шкодо за масу. И доиста, чудно би било децу једног чисто пољоиривредног народа учини свему другоме само не привреди, од које живо њихови родитељи и од које ће и они животи и пдаћати „Богу Божје а цару царево." Зато је наставни програм обухватио и Пољоиривреду. Ади нико није мислио, нити данас педагози мисде, да тај предмет треба предавати деци само усмено, онако као што им се предаје 1 Непријатељи Ручног Рада орачунаваху, у борби против њега, и колико је за то иотрошено. Они нађоше, да је за ово издато и утрошено »народне замуке, крваво стечене, око десет хиљада златних дуката*!... прооветни гласник , II. књ., 6. св., 1905. 38