Просветни гласник

622

ПГОСВЕТНИ ГЛАСНИК

старијом вишом азијском културом, упознади су употребу метала, а међу њима најпре бакра. С тога су и најстарији метадии предмети у Европи од чистог бакра. Таквог бакарног оруђа нађено је до сада у Србији, нарочито у њеним североисгочним крајевима из долине средњег и горњег Тимока и из околино Шапца. Као што је нознато у североисточној Србији иалазе се богата рудишта бакра, од којих се у последње доба нарочито истиче Б о р. Испитивање терена у окодини Бора с обзиром на остатке сгарог рударства још није извршено; али су модерним радом на том месту откривени стари ходници и у њима нађене рбине од посуђа, које је г. Г Б. Вајферт иоклоиио Народном Музеју. Рбине су малобројне и тако Фрагментираие, да је тешко извести дефинитивно датирање тих старих радова само на основу њих. Међутим према њиховој техници и облицима носуђа, чији су Фрагменти, ове рбине веома иодсеКа.ју на посуђе из неолитског насеља Јабланице код Међулужја. Нарочито се нстиче механичко глачање површине, поступност у предазу између рамена и врата суда, а ионајвећма квадратни проФИ.1 једне ушице и рељеФно украсно ребро подсећа на примерке из Јабланице. Та сличност ових рбина из Бора са комадима из неолитске Јабланице говори за то, да је оно ностало можда у т.з. бакарној нериоди; и ако није искључено да је тај рудник у другом којем ходнику обрађиван и у бронзаној периоди, као и у доцнијем добу. Из аутопсије није ми познат овај рударски ходник у Бору, те с тога не могу говорити ни о старој рударској техници, чији су се трагови у њему очували. Вероватно је да је и овде употребљена иста техника, која нам је позната са бакарног рудишта ММегћегд-а у Аустрији, То старо рудиште у МШегћег^-у окарактерисано је на површинн уду бљењима (Р1и§е) до 12 метара дубине, која су постала улегањем терена изнад старих ходника. Удубљења су разбацана нд 1500 метара у дужину, а њихова нснравилност у правцу простирања и дубини објашњава се нравцом рудне жице, за којом су радови у ходницима ишли. Стари ходници обично су испуњени водом, а на њихову дну налази се угљевље и угарци од ложења ватре (Геиег8е12ип§-а), којом су зидови стена загревани, да би иоливени водом могли напући. У те нукотине забијани су маљевима дрвени клинови, за тим квашени и тако одбијано комађе стене са рудом. Веома су незнатни трагови металног оруђа, које као да је и у Бору употребљавано. Ходници су осветљавани лучем, а руда је изношена карлицама, црпцима и ведрима. Комађе стене са рудом развијано је каменим маљевима (тежине 7—8 килограма) за тим мањим тучковима на каменим плочама, носле чега је долазило испирање. Тако иситњена руда млевена је примитивним каменим жрвнима, чија је доња плоча нарезана паралелним удубљењима. За тим је руда поиова испирана нарочитим карлицама на рукама или на иотоку. После тога је руда пржена ради ослобођавања од сумпора,