Просветни гласник

624

> ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

неолитичарима донета с Југо истока, него да су је они и пре тога у основи познавалл. Но мишљоњу г. Л.озанића, с којим се ми сдажемо, у ГОупљој Стенгт рађено је у халштатском добу онаквим начином каквим се радило у МШегђег^-у. У ногледу на важност овог констатовања нреисторијских рударских радова за добијање цинабарита у „Шупљој Стени" довољно је извести само то, да се у нашим неолитским насељима даје утврдити обичај бојења тела црвеном бојом, а да се.тај обичај простире чак и на крајњи европски Југоисток, те би се на тај начин вероватно могло нратити и распрострањење цинабарита из ГОупље Стене у томе правцу, ношто налазимо и друге културне појаве, које су из наших крајева пренете на Југоисток, а тим самим још боље би се утврдиле и међусобне културне везе између наших крајева и европског Југоистока. 3. II. С. ЛавловиК прочитао је допис Вој. Живановића, земљоделца из Периша, послат Музеју Српске Земље уз стене из тог места. „Сирињава Рупа или Сирињаве Пећине налазе се у Перишкој Планинн (у сврљишком срезу) на месту званол! Стружиште. Пма их две. Улази или врата њихова леже у једној вртачи. Име су добиле отуда што су унутра тако беле као да су окречене. Пећина с леве стране мања је а она с десне стране може да износи до 200 м. дужине. У мањој пећини находе се коританцаод камена, пунаводе, коју (као и у Вадиводи) сељаци заитају и дају болесној стоци, верујући да је лековита. Ова пећинаје маловидна, врата су јој сасвим ниска, а изнутра јо сва испуњена каменом, који је постао утицајем воде и попадао с тавана. Високаје до 30 м., широка 15 а дугачка 25 мет. Са стране по зидовима камон личи на саће у кошницн, а осем тога горе се налазе капавци као вимена у крава, која се не могу дохватити јер су високо. Друга је пећина веома велика, у њу нисам силазио. До самих врата налази се пропаст, која иде право у дубину. ЈЈад се баци камен но чујо се кад падне на дно. Причају људи да у овој пећини има косгију, коју личе на човечије али су много дужо." 4. Прочитано је писмо г. Н. Ракића, којем одговара на критику његове „Механичке анализе земаља из Врањске околине", коју је Геолошком Друштву саопштио г. М. Вајић, 10. марта, 1904. — Аутор се правда тимс што се за анализе служио упуствима из једнс стране књиге и што су такве „непотпуне" и „погрешне" методе употребљаване и у радовима, које јо публиковала Срп. Краљ. Академија Наука. М. БајиК цитатима из дотичних радова, које је публиковала Академија утврђује да се Ракић није, (сем малих изузетака), служио тим методама, и остаје при ономе што је у критици рекао.