Просветни гласник

124

ПРОСВКШИ ГЛАСНИК

на једној страни престављено Распеће, а на другој Марија са Христом на руцн између два анђеда, а често се, махом у пробијеном реље®у, износи и Крунисање Маријино (Согопа1т У1г§пт: Христос пола?ке венад на глану своје матере). Ведика множина триптиха (т. з. малих олтара, што се затварају или Маријиних олтарића), којс исто тако нетачно зову и кућним или путним малим олтарима беху намењени приватним религиозним нотребама. Погрешно је звати их олтарима, јер они не беху никакав жртвеник за свету литургију. Обпчаји Средњега Века били су више номадски: трговци и племићи налазили су се често на великим путевима, те тако беху принуђени, ако би хтели живети угодно, да вуку са собом све што је било гштребно. Кад би се приспело у како месго или би се гдегод привремено учинио застанак, стварао би се потребан намештај од свих ковчега иутних: највећи су постајали иостеље, столови или ормани; средњи су замењивали клупе, а мали су служили, да се у њих ставе сви ситнији предмети. Како се при томе соба за спавање ни.је могла »замислити без слике Богородичине, Христове или патрона кућнога, то су улогу ових иобожних предмета почели вршити диптиси и полиптиси, које је било лако вући на пут. Већина триптиха ове врсте показује у средини Богородицу са Христом на руци. На левоме су крилу тада обично нрестављана три св. краља, који долазе на поклоњењс Христу и подносе му своје даре. У осталим престављањима, која су у два или у три реда једно изнад другога на оба крила поређана, износе се сцене из детињства и страдања Христова. Многи од ових диптиха и триптиха веома пространих димензија служили су несумњиво и као олтари Црквене власти и кнежевске личности наручивали су их за црквене или породично капеле. Ови олтари имађаху базис и круну. Базис је најчешће обложен кедровином или маркетеријом. Круна је ограничена на средњу таблу и обично подражава један врло распрострањен мотив готске архитектуре. Појава чешља у литургиској употреби доказана је још у 7. веку. Он се често спомиње у црквеним инвентарима Средњег Века, као и у другим црквеним документима из истога доба. Он имаћаше час један ред зубаца, час два. Њиме епископ чешљаше своју косу, пре него што би почео служити литургију, или пред какав други свечани црквени чин. Док се у Средњем Веку продукција скулптура од слонове кости беше ограничила, махом, само на црквене потребе, дотле у 14. веку беше њен обим далеко проширен. У пластици од слонове кости, као и на осталим гранама уметности, несумњиво преимућство мора се признати Француској. Данас се обично највећи број скулптура од слонове кости из 14. века приписује Француским атељеима, а осталим се земљама оставља само врло мало. Изузетак је Италија, којој искљу-