Просветни гласник

144

IIРОСВЕХНИ ГДАСНИК

сијасет имена бојишта и војсковођа, као што то чини г. КШс и као што су то досада радиле готово све наше шкбдске књиге за историју? И није ,/1и то одлучан напредак, када се нашао један паметан писад, који је увидео да треба, па вешто и умео, прекинути са том гдупом и штетном традици.јом школских књига за историју? Када бисмо наставили сравњивати г. КШс-еву и г. Зрнићеву историју Новога века и у чисто стварном погдеду, то би сравњење, без сваке сумње, испадо у придог г. 3-у. То је више него јасно. Зато тиме не ћу трошити ни времена ни простора, него ћу, место тога, нарочито истаћи неке партије у г. 3-евој књизи, које су особито успеле. Те су партије, по мом мишљењу, ове: Подитички карактер Француске реФормације (стр. 16.), ВестФадски мир (стр. 37.), Посдедице Тридесетогодишњега рата (стр. 38.), Реводуције у Енглеској (стр. 47—54.), Просвећеност осамнаестога стодећа (стр. 73—79.), Носиоци просвећенога апсодутцзма (стр. 82.), и још многа згодна месга у остадим, овде неспоменутим, партијама. Иосле оваког опћенитог призиања г. 3-у, мој укупни суд о овом његову раду гдасиће: Г. је 3. врдо добро замислио овај посао, читаво је градиво врдо прегледно сврстао и стварно га сасвим правидно изложио, али, када се датио да све то и исприповеда т.ј. да све то и напише, — радио је и сувише на брзу руку. Јер ја само тако могу да протумачим неке контрадикције и особито омање погрешке, којих је у овој књизи доста, и онај сваки час рогобатни, а особито за ученике и нејасни стид. А то је велика мана, коју треба, у новом издању, свакако откдонити. 0 томе ћу у остадом опширније говорити на крају ове својо оцене, а сад ћу да кажем неке своје примедбе, којима је цел да исправе неке — можда и случајне и нехотичне стварне недостатке и погрешке у овој књизи. Споменувши у Уводу (стр. 3.) неке моменте, који су учиниди „да се нови век издвоји од средњега", г. 3. нропушта с.чоменути и реформацију. Г. 3. не говори баш ништа о продживоту Мартина Лутсра (стр. 5.), а то је безуветно потребно. Јер, да Мартин Лутер нијо имао такав предживот какав је имао, врдо је вероватно да не би постао оно што је, наиме: један од највећих светских хероја. У остадом кад г. 3. говори о предживоту .Аојолину (стр. 19.), зашто да не говори и о предживоту Дутерову ? Не знам зашто г. 3. вели: „ иознати 1 немачки цар Максимидијан I." (стр. 5.)? Г. 3. има обичај да у загради спомиње, као неке напомене, разне изреке, имена и називе, и то је сасвим добро. И зато је могао споменути и то, да је „туђе име" (стр. 6.), под којим је Дутер живео у замку Вартбургу, било ШШг Оеог°\ За страшни сељачки рат, који је беснео у Немачкој на почетку реФормације (1524—1525), г. 3. има и сувише благ, па зато и нејасан, израз: „сељаци, пак, устану да олакшају себи спахијске терете". (стр. 6.) Г. 3. спомиње на стр. 8. у загради опсаду Кисега (не: „Кесега"!), али не би шкодидо да је споменуо и сдавно име Николе Јуришића.

1 Курзив је мој.