Просветни гласник

НЛУКЛ II плстлнл

407

расправљања он има потпуно у својој руцн; он мирно чини избор између разннх облика, у којима може да искаже своје мисли. Онај којитовори, на против, много мање може тако мудро упапред да смисди и свесно да оцени: већ и због тога он мора оно што је већ казано накнадно да обуасни, да попуни, даисправи; њемујетеже нанравити већу сложену реченицу; он је врло склон, да један поглед најпре сасвим исцрпе пре но што пређе ча нзнонтењо новога; с тога је он непријатељ уметањима, заплитањима, којима се писмени говор тако радо служи а у неким приликама и може да се послужи. Ну свакојако, и ако размишљање и код усменога говора врши св)ју службу, ипак је оно потпуно заузето садржајем, бригом око тога, да облнк говора одговара задаћи говора. Њему ннје дано, да још и на то мисли, како ће задовољити захтево лепоге, како ће говор уметнички извести. А то би мучно и било вредно труда, јер слушалац са своје стране не би био у стању, да такве Финоће оцени, или чак ни да их зппази. Писаном говору мора се оставитн, да хармониски одржава меру у реченицама, да тежину појединих чланова равномерно разређује, да ритмички ствара такт, да поставља питање, да ли између свршетка једне речи и почетка друге сме да буде зева, због два самогласника једног иза другогп. Али још једна моћ људскога духа утиче другачије код писменогл, другачије код усменога говора: то је памћење. Много дакше код усмене но код писмене речи заборавља како онај који изговара реч тако и онај који је прима оне делове говора што су иодаље. Тако се може десити, да доцнији ток говора но одговара почегку; да говорник, тек што је нешто казао. опет се враћа на то, а да њему самоме то понављање можда и не долази до свести, а можда и да би изишао иа сусрет слабоме сећању слушаочеву. Употребљавање истих рочи у кратким размацима, што је непријатно при писању и чигању, не само да је без замерке у говорењу, већ шта више у неким је приликама добродошла номоћ јасноме схватању слушаочеву. Ну памћење не ради код онога што пшие само гако, што одржава раније делове у његову говору. Много је важније, што туђ говор држи у сећању, што при писању има угицаја сво оно, што је појединац читао илн научио. Још је мало познато, колико на књижевни језик, данас и у ранија времена, у појединосгима утиче граматичко школовање, које му смо подложни још 0,1, ране младосги. Извесно је, да при том различно учествују разно стране језика. У колико је нека појава више спољашна, у толико се лакше и пре опажа и сгавља у правила; у толико се лакше и држимо таквога иравила. Тако код промене и творбе речи зарана је продро углед наставника језика. Другачија је у области реченичнога склопа. Њвгове појаве ни данас још нису никако довољно испи-