Просветни гласник

408

тане, а и раније су биле пасгорче научноме истраживању. На пример важно правило о индикативу и конјунктиву, о слагању времена, сгарији су наставницн језика исказивали у неколико речи, онде, где су говорнли о рсчи <1а88. Тако се у синтактичким стварима узгред може опазити, да мудрост грамагичара воковила храмље за оним, што је одиста употреба у језику. Нри свем том не треба ни у овом подцењивати утицај правила. Ми се не потчињавамо само поједином правилу, воК је пре свега значајно, што нам се уопште улива вера у потребу постављања иравила, што изгубимо разумевање и осећање за слободу језиковнога живота. До душе ономе, који сам ниј < наставник, неће се у тренутку потребе сви г ;етн, да доиста и занита за савет књигу са нравилима. Он ће покушати, да сам себи буде граматика, да црпе из свога знања * говорне употробе. И он ће тако ноћи стопама својих нретходника, као што су се и ови држали својих угледа. Тако се може десити, да се ) књижевном језику одрже појаве, које су можда већ пре неколико векова изумрле у живоме језику. Ми имамо основа узети, да је генитив у народном наречју у главном изгубљзн још у почетку новога високонемачког језика; у данашњем немачком књижевном језикуонје још ту без икаква знака опадања. У неким крајевима Немачке баш је тешко истерати споредну реченицу са примером за конјунктин, и у обичном говору налазимо у главпом ту штедљивост, дж у књижевном језику он цвета н наиредује, мажен од оних наставника језика, ко.ји уживају у прошлости. Овај угицај прошлзсти не показује се увек тако невидвино, тек нреко многобројних прелаза и међучланова. Већ у прошлом веку, када су у лепоме одушевљењу споменици старога немачкога иесништва опет изнети на дневно видело, много јо старо немачко језиковно благо поново придружено новом немачком језику, па су доцније одлични испитивачи као Јаков Грим, Л.ахман, Бакернагел у приликама стајали под стегом давно нрошлих промена речи. То је била крв немачке крвн, што је тако, на кратко или на дугачко, додато немачком Језику; али у основи поступак овде није био другачији већ као кад би сасвим страни језицн добили утидај, што се и догодило у великој мери. Довољно је нознато, колика је огромна множина страних речи немачком јсзику дошла из латинског и Француског језика. Много је мање основан страни утнцај, који се опажа у реченичном скдопу, већ и с тога, што се много лакше измиче нашем опажању, јср се овде са немачким гласовима и речима мора поступити према страном угледу. Ова судбина постигла је скоро једино писмени а не усмени говор

1 Само у иограничним областима, ирема Словенима и Данцима, иоказује се и у усменол говору јачи утицај странога реченичног склона; унор. ЗсћисћапН, 81а-