Просветни гласник

НАУКА И ИАСТАВА

409

У настарије време тако је грчки језик утидао на немачки, у библиском готском у УлФилину преводу. Доцније је таку власт имао скоро једино латински језик, а само мало Француски, који је у начину сво.је реченичне творбе много ближе стајао немачкоме. У два времена латински је задобмо власт над немачким језиковним духом: једанпут у данима старога високонемачког, када преводи вероисповедних списа и проповеди, изношења јеванђелске историје и расправљање ноучних ствари морадоше послужити распростирању и утврђивању хришКанства; а затим опет од времена поновнога оживљења класичне старине у 15. веку. По нска из туђине донесена појава заједничка је обојим временима робовања; а у по нечем је свако време ишло својим путем. У новије су време научили, да и на немачком језику стварају опсежне и вештачке сложене реченице као на латинском; старији Је немачки језик тек штедљиво уметао споредне реченице међу делове главне реченице, а сада се то ради у великом обиму; према латинском правилу, или барем према оном што се држало као правило, глаголу споредне реченице а кадшто и глаголу главне реченнце даје се ме то на крају реченице. Ово двоје заједно, уметање споредне реченице и стављање њенога глагола на крај, створило је тако стање, да су се на крају сложене реченице нагомилавали глаго.ш: „Ег ћа1 с1еп Рге18 пиг, \\ г еИ ејп МК;1ће\тегђег, л\'е1сћег, ше аПдетеГп ап§епоттеп \У1Г(1, ићег1е§еи 181, тегасМе! ћа1, ћекоттеп« 1 . То је стање, које странца доводи до очајања, или изазива његов подсмех: та Марк Твен је тврдио, да је немачки такав језик, који се може читати само стојећи на глави. Значајно је, како се чини, што је латински језик могао да изазове иотпун преврат у употреби одрицања: док старији језик а са њиме и данашњи народни говор у поновном одрицању види барем појачање одречне силе („кет Геиег, кете Коћ1е каип ћгеппеп §о ће188, а1в ће1тНсће Б1еће, уоп <1ег пГетапс1 п1сМв "№ г е188"), мн смо по латинскоме научили, да двоструко одрицање даје једно потврђивање. Наспрам тако јаких разлика у спољашњим и унутрашњих погодбама није никако другачије могућно, него да склоп књижевнога језика врло јако одваја од усменога говора. И то не само на тај начин, што књижевни .језик прави избор између онога што се усмено може рећи;

У0(1еи1сће8 ии(1\\ г а88ег21ећег, Пепзћиг^ег, 1)еи1сћ, 2е118сћг 1'. (1. Јеи1зсћеп 1Јп(;етсћ4 VI, 563. Што се на југозападу употребљава ез ћа( у смисду Фраиц. Н у а, то је мучио 110 угледу иа Фраидуски, јер се то иалази и у источио иемачком; унор. ЗсћЈерек, 8а4гћаи <1ег Е§ег1ап(1ег Мип(1аг1, стр. 121. Из истога узрока тако исто мадо се сме југозападном иемачком 1сћ ћаће Шп ће^е^пе!; доводити иауглед: је 1'аГ гепсоп(;ге; уиор. 8сћ1ерек, стр. 123.

1 0»а је реченица узета из Келерова АпНћагћагиз, стр. 144.