Просветни гласник

412

ПРОСПЕТНИ ГЛАСШШ

хвата се у перо стенограФОво; оно што сс напише и наштампа често има ту намену, да се пред неким прочита. Потреба за образовањеи у паше време, богат развитак дружинскога живота, живо учешће ширих кругова у привредним и по.штичким питањима, све то изазвало је читав потоп од предавања, о којима раније није било ни помена. Једном таком предавању неће се уписати у погрешку, ако изазове прнвидност као да је поникло из непосредне околине, из узбуђења, у ономе тренутку. Али тешко слушаоцу, тешко и говорнику, ако се та привидност оснива на истини, ,)ер је мало њих, којимаје дата таква мпћ у говору '. Свакојако је поузданије, у тихој собици хартији поверити обиље мисли; тада се увек језик може слободније кретати. Ну ко пише, што хоће да говори, тај се у духу стави пред слушаоца, он у себи тихо говори с њиме, и тако само од себе бива, да је оно што је написао у неколико задахнуто дахом усмене речи. Али још нешто друго, нешто впше треба имати на уму. Одавно су пале преграде старих сталежа. Наше доба покреће моћна тежња, да оно створи споразум између оних, који су на врху живота, и гомила, које се одоздо навише тискају. А како је тешко ово разумевање! Ту пре свега треба да оба дела, у правом смислу речи, говоре исти језик, да не буде на једној страни језик нунога живота, а на другој укочена замотана, туђим утицајима прожета творевина. Тако су непресгано у раду двојаке силе; једне раде на одвајању писане речи од усмене, а друге теже уклањању разлике. Нн једна од ових двеју странака не може никада однети потпуну победу, не може другу потпуно потчинити. Ништа друго није могућно до стално поравњање између оправданих захтева обеју страна. II ми у ствари у историји немачкога језика имамо вечиту игру тражења и избегавања: час већи час мањи размак. II кад се они нађу, то није баш у средини: много је чешће, да се особеност усмене речи опажа у писменој, него што то бива обрнуто \ Много је лакше отргнути се испод строгог ' Гете је усненом речју својом чиниојак утисак на сдушаоце. Он. сеи у овоме држи природе и за њега. је реч у првом реду изговорена реч а језик говорни језик. Писање му је само бедна замена језику, помоћ у невољи. Само изговорена реч потпуно доказује чар ведике и лепе душе. Гетови су савременици внше пута на сеОи осетнли, »да је његова изговореиа реч (Зоља него његова писана и штамцана*, што потврђује и познати Екерман. Гете је често на своју окодину утицао читањем и цричањем. Гг. К1и§е, &ое4ће ип<1 <Не (Јеи^зсће Зргасће, ВеШ. (1. А11§. <1. Зргасћу., 22., стр. 34. Преводидац. 2 Немачки књижевни језш>, вели Фр. Клуге, вао нека веза спаја све по наречју и молитички разне немачке земље. Задаћа је књнжевному језику јасна. Он је тај спојни члан и сдужи најнре за књижевне сврхе па онда за сваку врсту писменога и усменога саобраћаја. Ну он не може бити биљка из зимскога врта., већ мора имати корен у земљишту народнога језика и народних иаречја оних земаља, међу којима треба да носредује. Б'г. К1и§е, Ићег <Не Еи181ећип§ ипаегег 8сћгШвргасће, ВеЉеЛ.е с1. А11§. <1еи1зсћ. 8ргасћтегетз, У1, стр. 1 — 9. Прев.