Просветни гласник

МЛУКА И НАСТАВА

411

Ну у истои правцу ради једна сродна појава, коју књижевни језик није добио из живога говора ни научио од датинскога: књижевнн језик у општс је еклон, супротно усменој речи, да одредницу умећз међу делове реченичнога чдана, којн се љоме одређује. Не само: с1ег Впе!' аиз Апаепка, с!аЗ Б'ез1 тог асМ Та§еп, велн укратко усмена реч, где у књижевном језику радије стоји: с1ег аиа Атепка апдекоттепе Впе!', с1ав л г ог асћ! Та§еи ађ«ећаиепе Рев^. Већ онај који пише ууа«'1: 81сћ аиб Меег ћшаиз, а онај којн говори лта§1 81сћ Мпаиз ј аић Меег; овде се велн: ег в1,ећ1 \от ВоЛеп аи!', тамо: ег з1ећ(; аи!' | уот ВоЛеп: овде: ег ћаН 8Јсћ уоп с1еп бетеп 1'ега, тамо: ег ћа11 зјсћ Гегп Ј уоп <1еп бетеп; овде: ег 181; 1111 Неггеп с1етсШ§, тамо: ег 181; сЈетШ^ | 111 нетет Неггеп. Тако су дубоке разлике између писане н усмене речи у погодбама, у средствима и сврхама, у целом склопу. Ко све ово сдободно схвати, неће моћи на то помишљати, да једно узима као мерило за друго. То би било немогућно; али кад би било и могућно, било би кобно. Јер оно што чини право биће немачком књижевном језику, те мује донело јодинство, једнолика основа за размену мисли, то би било разорено: јединство би отишло на комаде уређењем по угледу на обичан, свакодневни говор. Јер као год наречја тако је и обичан говор различан прома појединим крајевима, и ако ни приближно у толикој мери. Понајвише у речима, а мање на оном пољу, на коме и сама наречја стоје ближе једно другом, у слагању речи и реченица. Али и овде није без нзузетака. Један изузетак, у употребн конјунктива, већ јо познат. Даље је познато, да јужни Немац другачије приповеда него совернн Немац; тамо се не воли: ег кат; заћ иис! 8Ге§1е, већ: ег 181 §екоттеп, ћа( ^езећеп ипс! ћа1 деаГе^!;. И кад јужни Немац употреби лично име, по правилу уза њ стоји члан: <1ег Каг1, с1ег Ме1ег, с1ег Каг1 Медег'. Па то је онда овладало нраво слепило онима, који тражо приближивање књижевнога језика усменој речи? Тако ћете можда са чуђењем упитати. И имали бисте потпуно ираво са овим иитањем. Што смо ми хтели доказати, и што смо, надам се, и доказали, то је, да има разлика, да је немогућно разлике уништити. Ну о одређеној мери ових разлика није тиме још ништа изречено. И у ствари имаде довољно разлога, који нас упућују да тежимо томе, да не дамо, да размак између овога двога буде сувише велики. Јер писана реч и усмена реч нису два одвојена света, и то данас мање но икад. Реч говорникова

1 Даље наиомињемо, да је севернонемачко туе1сће (ез §1е1)1 -«ге1еће) неиознато јужноме Немду. — Са глаголима кретања јужни Немац узима само зет са рагИс. ргаеЈ. (кћ ћт §езсћ\уоттеп, а не 1сћ ћаће кезсћетоттеп). — Јужни Немад може аи? с1аз РСегс! 8112еп, аи! 1 (1еп 84ић1 81ећеп, где северни Немац 81сћ зеШ, з1сћ зЉеШ;. Јужни Немац вели: (1а л^е1з8 1сћ шсћ4з (1ауоп, а северии Немад: (1а \уе188 Јсћ П1сћ1;8 уоп.