Просветни гласник
ПАУКЛ II НЛСТЛВЛ
499
канон старога гимназијеког програма по коме ее једино право образовање стиче учењем мртвога латинског и грчког језика. Херман Керн (1823--1891) Керн се истакао колико практичним радом, толико и књижевним делима својим, а на нољу гимназијске педагогике као стручан човек и нисац Керн је свом својом снагом радио, да гимназији оОезбеди првенствено место међу средњим школама. Педагошке назоре Кернове изнећемо у кратко. Он сматра образовање као у напред прорачунато утидање на питомца, чија је крајња сврха да иелокупној душевној унутрашњости учениковој да од ређен чврст облик, а идеал, помоћу кога личност учезикова добија апсолутну вредност то је етика, која у друштву са психологијом сачињава битни, животни део педагошке такао, да се као сврха ове нотоњо може сматрати постизавање хармоније између целокуппог хтења (воље) и осведочења, основаног на моралним идејама. Најзад треба разликовати Формално образовање и материјално. Прво обухвата час развитак и извецбаност душеввих моћи у опште, час опет само моћ мипгљења (само је средство, које води сврси а не протеже се и на стицање позитивног знања), а друго проширује знање као такво, али ипак оба та облика образовања треба изменично да један други прожимају и оплођавају. Што се тиче наставних предмета гимназијских Керн ,је резолутан присталица природних наука већ и због самог њиховог културно-историјског значаја, који из; дана у дан бива већи. Да би со и та потреба задовољила гимназијска настава не треба да иде у ширину, него да се удуби у градиво, које је кадро, да код ученика пробуди интересовање за природно-научне предмете и појаве у разпим правцима. Посматрањем појединости, класиФикацијом различности и изналажењем закона, који су узрок природним појавама ствара се код ученика емпиријско а извођењом тих закона из природно-научних хииотеза спекулативно инторесовање. Такођер и естетско и религиозно интересовање буди се на тај начин. Али настава у природним наукама илузорна је без математске наставе. Керн даље вели: гимназија се враћа почецима знања и наука, а ти леже у класичној древности. Дела, која смо ми иаследили од старине дакле дела старе, класичне књижевности и уметности сачињавају најважнију основу модерне културе. Увек је досада занемаривање старих класичних студија иосило са собом пропаст за науку, па дакле и за културу у опште било је оно од врло штетних последица. Према томе задатак је позваних стручњака, да у пуној животној снази одржавају ту везу између наше модерне културне и класичне древности. Са чисто недагошког гледишта не би се могло опростити, што се у гимназији толико време трнши на учење класичних језика, када педагогија од тога учења не би видела повољне резултате и не би имала користи,