Просветни гласник

-500

КГОСВЕТНН ГЛАСНЦК

када иеторија и књижевност старих Грка и Римљаиа. не .би биле подобне, да свој задатак са обзиром на дедину исторвјске наставе реше како треба и када грчки и латински језик у .језичној настави ио би тако интезивне и новероватие олакшице пружади. Исказано начело вроди у нрвоме. реду за историју, јер иозорница догађаја, о којима нам прича стара историја, т.ј. 0Л18 4сггагит ап^сртв (старима познати земљин шар) обухвата само врло незнатан део земљине лопте; друштвене и државне установе носе још асиг почетности и ограниченостн; садрл;ај човечијега круга мисли оскудева у богатству нанредније културе, мишљење и осећање, мотиви и начин радње због свега реченога и јесу млађаном ученику провидни и лако разумљиви. Све то потпомаже јасније схратање догађаја и личности; проницање у узрочну свезу свршених дела и радња и у логични ток мисли; сазнање односа, који изазивају естетско и етично донадање; учешћо и смисао за осећање у радости и болу лпчност-и, о којнма је реч; у кратко речено све то потпомаже развитак емииријскога, спекулативонога, естетскога, симпатичног и социјалнога пнтересовања. За образовање укуса од врло је велике важности та околност, што су стари народи како на пољу пластичне уметности, тако и на нољу стилистике, говорништва и песништва, били узори, а то је мишљење нагаих највећих савремених естетичара. Што се тиче симпатетичцога осећања вредноет старих језика не еастоји се само у томе, што се у ученику буди саучешће у болу и радости разних личности из нсторијске прозе или песме него и у болу и радости целога човечанства. У оба та елучлја настава ће само онда имати користп, ако типове, о којима је рзч, тако оцрта, да они пред очима учениковим мегу изазвати осећања живтга и стварности. Пластични облици ленога човештва етворени у Грчкој и чвретога мушкарства створени у Риму с којима се сретамо у литсратурама оба народа, то су реалнја, којим стари класици благогворно утнчу на развитак душевнога живота н карактера омладине. Што се тиче самог учења етарих језика, то оно треба да иде папоредо са учењем матерњега језика и што се страни јозик већма удаљава од духа матерњега језика тимо јо више нрилнке за испоређење оба јозика и за концснтрисањо пажњо од стране ученичке на разлика које нзмеђу оба језика посто.је. И К,ерн је мишљења, да нрво треба учнти грчки језик (прва лектира треба да је Хомерова Одисеја а тако мисли и сам Хербарт) иа тек онда латински, јер иначе је немогуће разумети римску културу, која се из много разлога не мо;ке од грчке одвојити. Односно Францускога језика Керн је мишљења., да га троба само у толико учити, у колико је нотребно, да се иетакне она оштра противноет између германскога и романскога језичног елемента. Шго се тиче учења енглескога језика, на њега треба нарочиту пажњу скренути, јер је сам тај језик од особитога значаја. У енглеској књижев-