Просветни гласник

110

11ГОСВЕТНН ГЛДСНИК

чиКе. Док се код многих биљних болести развијају паразити на своји.м хранитељкама само за време једне вегетационе периоде, па с јесени угину заједио са њима или са оболелим деловима њиховим, дотле врло танке, вишећеличне и разгранате хи®е Тарћгш-е Ргип1 бораве сгално, перенпрају, у прошло и претпрошло-годишњим леторастима оних грана, на којима се кривке виђају. Из њих ша.1.у у пролеће гране кроз дршке младих, још неоллођених цветова у пдоднике, и то нарочито кроз лику, а одатле се шире како по зиду илодника, тако и по семеном заметку. Тако разгранавање хиФа убрзо уништи семени заметак и због тога доцније у посталим бапкама нема ни трага од сомена. Зид плодника, из којега би требала да постане оплодница на плоду, из ко.јега се образује сочни слој, иерикара, који се једе, и тврди, коштани. ечдокари, који обавија семенку, промени се такође јако. Промена се своди у главноме на то, што се у њему не издвајају као у зидовима незаражених плодника два слоЈа: ситноћелични, унутрашњи слој, из којега би постао ендокарп, и спољни, састављен из крупиијих ћелија, из којега би постао перикарп. Место тога паренхим плодникова зида због надражаја, који врше врло разгранате хиФе, јако се увећава живом деобом својих ћелија и као последица тога јесте то, да такви заражени плодници постају много већи од незаиажених, ма да су им иначо паренхимске ћелије ситније. Увећани заражени плодници, без трага од коштица, на место чије стоје празне дупље, у којима се виђају по каткад само сасушени остатци семених заметака, добивају после кратког времена облик мање-више вретенаст, прав или нешто српасто савијен, или постају спљоштени, личећи на какву праву или искривљену љуску, дугачку често 4—7 см. Добио плодник ма какав облик, увек је по површини мање-више брадавичав или наборит, а по боји блед, жућкаст или црвенкаст. Тако развијени плодници познати су народу под наведеним именима и имају нарочит, пепријатан укус. За време постанка кривака најјаче се разгранавају хиФинске гране у оном делу паренхима, који се налази непосредно испод спољне нокожице плодникова зида, одакле одашиљу нарочите гране, којо пролазе између епидермиса и кутикуле и тако се густо испреплоћу и испреграђују, да чине један једноставан слој, састављен из ситних, лоптастих ћелија. Потом се ове ћелије издужују у поље, одижући нрво кутикулу, а доцније и пробијајући је. Издужене довољно, одвајају једном попречном преградом једну подножну, мању, а на слободном крају другу далеко већу, цилиндричну и на врху заобљену и мало проширену ћелију. 1хз друге постаје аск, у којем се деобом протоплазме и једара образују 6—8 лоптастих аскоспора за размножавање. Кад су се асци развили, бапке изгледају као да су посуте беличастим или сивкастим пепељком. Постале аекоспоре могу одмах да клијају. Врло је интересантпо, да оне клијају не само по изласку из асака, већ могу клијати и у њима самима,