Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

187

савлађивању свију могућних препона; то је освајачки рат, који се води искључиво у том циљу, да се задобију друкчији, нови положаји у друштву. Да све страхоте тога рата сноси околина, то је жалосна истина. али због тога се не треба тужити на незахвалност. У тим бурним данима поглед дечаков није управљен у назад а „рано стечене заслуге брзо застаре". Дечију наивну поверљивост често пре времена замени неверовање и сумњање, које у осталом карактерише свакога, када се нађе у туђинском крају, а како да не онда, када намерава тај крај да освоји. Због тога васпитач треба добро да пази, да страхоте те борбе не повећа доктринаризиом и оном на далеко уобичајеном манијом заповедања и регламантирања. Дужности васпитача у том критичном времену впше су негативне природе. Он се мора уздржавати, од сваке опоре речи, више него шт > је безусловно потребно. Не датн детету мпра, то назива ЕПеп Кеу највећим злочинством модерног васпитања. „Највећа тајна васпитања", вели иста списатељица на другом месту, „сакривена је у неваспигавању". У тој периоди развитка кратковида околина може да убије клицу најодличнијих почетака. Многе будаластс играчке често су претече великих дела. Сетимо се само детињства десетогодишњега Џемса Уата са заклопцем од'самовара; сетимо се беседа које је Шилер као дете држао пред поређаним столицама. Самосталан рад, без ичијега утецаја, то је први услов будућег капацитета. Због тога Песталоције и не уводи свога питомца у добро уређен нрироднонаучни кабинет, него вели: „Ко у младости својеручно није хватао лептирове, није скакао преко брда и долина, није скупљао корење, тај поред свег свог напорног рада у кабинету неће далеко дотерати". При тој великој дивергенцији између узрока и дејства, не остаје васпитачу ништа друго, него да пази, како ће младић у свом мрачном нагону бити свестан, да збиља треба да греде правом стазом, а не странпутицом. Он осећа, да .је оно, што ниче, што се ствара у њему, да је достојно да успева и онда никаква сила га неће моћи одговорити, да не слуша глас, који му шапуће из његове унутрашњости. То је време, када се познању придружује нова нотенција, чије муке Шопенхауер у најцрњим бојама слика, али која је Ничеа одушевила, а то је воља, тај тајенствени, моћнн Бог, па би била права будалаштина хтети вољи прописивати путеве, ио којима да се крећо. Тек сада нагон за нознањем иробуди се у новој одређеној збиљи. Сада и васпитач бере нлодове стрпљења премучепог за све зло време тога ирелазног стадијума у развитку човечјем. Егоистични облици воље разбију се сами о себе, да начине места новим познањима. Воља се објективира и уклања се испред целокупне воље. Тиме је постигнут највиши циљ сваког моралног васнитиња.