Просветни гласник

15*

НАУКД И НАСТАВа

223

1 5 цитираних примера тичу се саме ствари (ге $р. особних имена), а 4 5 немају везе с њом. Г. Јовановић баш хоће тим примерима да покаже нодоследност и шаренило у писању особних имена, а овамо наводи огромну већину примера који с особним именима немају никакве везе! Кад г. Јовановић пише нарочита чланак о томе како треба писати особна имена (н. нр. Црна Гора, Јадранско Море, Српска Књижевна Задруга, Српска Ераљевска Академија и т. д.), па у таква имена рачуна: сврђаски мир, одбор од 15 лица, иерсонална унија, на Истоку Јпдранскога Мора(\), балкански народи, коалирана угарска оаозиција, Цивилни Агенти, Султан, Г. ВојновиК. Псбуде Великог Слависте (!) цар (!!!). аутономна царинска тарафа, „да ме извините, госиодо " (!!!) и т. д. јасно је до очевидности да он и не разуме шта су то особна имена. II то није случај да се погрешило у неколико примера гдс је тешко одлучити да ли он"значи особно име или не, него је то основно незнање, које се потврђује без мало свима цитираним примерима. * У даљем излагању г. Јовановић тврди да су за недоследност у писању нарочито криви писци који су се школовали у Француској, или који су штогод преводили с ®ранцуског на српски. У томе има доста истине у толико, што су такви писци ирииомогли ширењу хаоса у овом нитању; али главна је кривица у томе, што специјално о писању особних имена од две и више речи није писано, јер су у томе несагласни не само они који су се школовали у Француској, него уопште сви писци. Било је, истина, неких правила; али та су правила или нејасна или непотпуна, и тичу се само неких специјалних случајева, не обухватајући све случајеве ове врсте. Зато писци, и кад су хтели, нису се имали по чему оријентовати, него се продужило и даље писати како је ко хтео. Не знамо по чему г. Јовановић допушта веровање дајеуписању особних имена Ст. Новаковић био баш „под утицајем" Љуб. Недића („који је био Фаталан(!) за новију нашу књижевност"), кад се зна да је Новаковић у својој граматици партију о правопису израдио према правилима која јеизрадила. Српска Књижевна Задруга још 1892. год.\ и кад се Новаковић с Недићем у многоме не слаже. Сем тога, и књиге су им изигале исте године, и ако Новаковићева мало доцније. Прелазећи на нага чланак о особним именима од две и випге речи. г. Јов. тврди да смо се ми иотауно сложили с Новаковићем, и да смо само разне случајеве систематисали и навели доста примера,

1 »Као основида иравилима о правопису што су у овој књизн изложена, послужило је оно што је поменути одбор Српчке Књижевне Задруге овојим споразумом утврдио' (»Срп. грам.* 1 , стр. VII предг.).