Просветни гласник

НЛУКЛ н нлстлнл

29».

жевна Задруга," »-1и „Српска књижснна задруга," или ,српека књнжевна задруга"! Он не можо довољно да се пачудн: што нам треба да пишемо велико почетно слово у свакој речи. па да оно значе нешто што је једно, један појам?! Шта више, њему велика почетна слова у свакој речи значе скретање иажње на сваку од њих аосебице, те такво писање баш иде нротив нелине, нздвајајући их као потнуно засебне речи. Брво и прво, г. Јовановић треба да зна да је нисање великога слова у особним именима ствар општега договора, конвенције. Како. се обичајем буде укоренило, онако се мора и писати. При том се мора водити рачуна н о иотрсби такога писања. Ако јо нсшто непотребно, излишно, прнродно је да га конвенција неће ни утврдити, нарочито код нас, гдо управо и нема праве конвонцијо, него се пишо како се ко.ме свиди. Ми смо напред већ споменули да конвенционалан иравопис у који спада и писање велнкога слова — не почива на потнуној самовољи, пего на извесном иринцииу, т. ј. да се њиме помогне јасности текста и да се избегне двосмисленост у случајевима, једнаким по облику а различним но значењу. Ппсање великога сдова у особним нменима не уводимо ми као нски нов намет, као нешто што нико не пишо. Напротив, ми прихватамо оно што већ иоотоји, што јо књпжевном традицијом већ угврђсно као иринции, и само тај. принцин хоћомо да проведемо кроза свс случајевс једне исге врсте, ако хоћемо да одржимо најглавни.ји захтев свакога правониса — доследност. Сам г. Јовановнћ тврди: да у нашем књижевном језику „ данас има утвр(јених иравила: кад, у којим речима, и у којим елучајевима требс^ иисати вслико писме и да „«/ њима данас вигие нико не грешк, и сви без разлике иигиу иодједнако". Он нс помиње која су то правила, али зна се да ту сиада иисање особних именица н заједничких именица које значе име народа (Србија, Србин). Ои и сам све ове речи пише с великим почетним сдовом. Писање особних именица с всликим почетним сдовом, вели он, неће бити старије од 18. века, и узето је из туђих граматика. Шта ћо нам сада овај туђи намст, кад г. Јов. свом жестином војује против туђинштнне у опште?! Шта ће нам волико слово у особним именицама, да мучнмо оне који пишу правилима, кад је много „иростије, дакшс и практичније" писати све мала слова?! Нашн су стари нисади без тога великог слова, па су нпак „разумевали оно што је написано и нису бивали у логичко.ј забдуди". Што ће нам овај коров, н зашто га г. Јовановић ћутом оберучке прима?! Зашто нотписује својс нмс и презиме „Вдадан Јовановнћ", кад „сс разуме" дајетоон и кад се напишс „владан јовановић" ?! Зашто не пнше у свом чданку: „француској" (име државе), „новаковић", „немаца", „енгдоза," „љубомир нодић" и т. д., него: „Француској", „Новаковић", „Немаца", „Енгдеза", „Љубомир Недић" н т. д. ?! Рећи ће: „То јо друго; ту је утврђено да се пишо всдико сдово у почетку сваке речи"! А шта је то „Вдадан"-