Просветни гласник

НАУКА И НЛСТЛВЛ

ради олакшице у говору. Према томе, особио име, и кад ее скрати, мора се писати као и свако особно име, т.ј. с великим иочетним словом у свакој речи; н. ир.: С иротгтска Задруга, палилулска Задруга, Дол, Академија Наука, Књижевна Задруга, Нлаиично Другитво ит.д. Међутим, ово скраћивање у тексту који се не пише у хитњи. за ирактичну приватну потребу — нарочито у службеној уиотреби — не сме се вршити, него се особна имена морају писати с пуним, правим својим именом. То вреди нарочито у цитирању. Кад н. пр. ко хоће да цитира име .једне установе која се зове .Српека Књижевна Задруга", мора увок писати еве три речи, а не сме писати скраћеие Ф )рме. Ми смо то иие цитирали у тексту, и морали емо написати њчгову праву, пуну Форму »Орпска Књижевна Задруга" ; јер сама та установа себе увек цигира са ове три ре?и. пошто је то њено право, службеио име ; па и натпис на зградн гдаси ,Српска Књижевна Задруга", а не „Књижевна Задруга", како би г. Јов. хгео. Кад смо ми рекли да се ово особно име не да друкчпје исказати, да су све три речи нераздвојне једна од друге, ми смо, дакле, водили рачуна само о правом, елужбеном имену ове уставове, а ироизвољно скраћивање у обичном говору ради „економије у говору" нисмо ни узимали у рачун, пошто то није особно име у правој Ф >рми. Најзад, кад би се у ириватној, практичној употреби особно име и скратило, то скраћивање иије никакав разлог да особно име не треба писати све с великим почегним еловима, како мисли г. Јоваиовић, јер особно име остаје опет особно име (само у краћој Форми), и оно се мора писати с великим почетним едовима. Дакле, и овај „доказ" г. Јовановића не вреди ништа. * Г. Јовановић даље цитира нашу једну реченицу, за коју мисли да се „можда" односи на њега; а она гласи; в Нас је јако зачудило 1 кад смо чули како ово тумачи ученицима један наставник српскогајезика, стручњак у свом предмету. Наиме, он овако тумачи писање великога слова у речи „Јадранско Море": ,У Јадранско Море 2 треба писати велико Ј а м мало, зато што се оно мало м садржи у великом Ј и ! Као да овде имамо посла с каквим рачунским задатком о садржатељу и мери! Кад ову појаву окако тумачи један стручни лингвисг, шта ли је онда остало за писце којима српска лингвистика нијо струка, или који српеке граматике нису ни омирисали 3 !" (стр. 438.). Г. Јовановић

1 Г. Јов. иримећује да ово није »депо сриски'% а не доказу)е зашто инјо. да бисмо од њега нешто научили!

- Г. Јов. изостапља наш курзив, а не употребљава ни звак навода место курзива.

Нослодњу речениду он иодвлачи и у заграду меће примедбу. »За Бога. зар пма и таквих писаца?* На жалост, има. Колпко је н>их који нишу вњиге или друго што, а граматике нису ни учили, него им језик и правопис поправљају други или егми с.1агачи! Да му поменемо само једнога: Марка Миљанова , чије је списе штампа..:а Ср I Краљ. Академија!