Просветни гласник

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНЦК

одмах посде овог дитата затим додаје: „Морам одмах изјавити да ја не верујем да има таквога наставника, који би могао овако лудо и наопако тумачити деци у школи. У овом случају нија крив онај (?!) од кога је г. СтеФановиЋ чуо како тај наставник тумачи то дзци, него је крив он, кад јз могао ма и за тренутак поверовати да ико « паметан може то тако тумачити 1 Место што Ћ га је то јако чудило" 2 можда би много боље учинио да је иросто тога наставшлка уиитао кпко он ту ствар деии тумачи, (а мислим да је имао ирилнке за тоЈ, па би му он, без сумње (згс), објаснио онако исто, као што је и својим (јацима објашњавао. На тај би начин он можда научио нешто ново што дотле није знао 1 . Али кад је г. СтефановиК ироиустио да учини оно што му је налагала колегијалност, ја Ку, иогито сам и ја један од тих који нема 8 ту среКу (згс) да се слаже с њим у мишљењу о овом иитању, изнети овде како сам ја то тумачио деци, да и даље не би остао у заблуди Про свега, нама није ни била намера да оном реченицом уклачимо лични моменату једнучисто научну ствар; јер да смо то хтоли, ми бисмо поменули изреком и име личности на коју се наша речеченица односи. Ми смо употребили један општи израз „један наставпик српскога језика, стручњак у свом предмету", а то ваљда директно не значи да је то баш главом Владан ЈовановиК, проФесор II београдске гимназије, и нико други! Ради очевидније аргументације, у научном излагању допуштено је навођење и примера из обичног жпвота који се тичу и савремних личности, али без директног указивања на љих, било помињањем имена, било очевидном алузијом. Да бисмо указали очигледннје на крајњи хаос у писању особних имена, ми смо указали и на један пример из обпчног живота, који нас је згрануо од чуда кад смо га чули, јер нисмо могли веровати да један стручни линп.ист може нешто онако бесмислено исказати. Знали смо да ћо та реченица погодити онога на кога се односи, и да ће можда јавно јаукнути, и — нисмо се прсварили. Можда смо у оштрини осуде и претерали, а.ди главно јо да смо констатовали једну нечувену бесмислицу, која је збиља за осуду. Нама је била преча одбрана истине, него остлвити нежигосано наопако учење читаве једне ученичке генерациЈе, која од свога наставника учи да се једно слово „садржи" у другом слову без остатка! И место да се тај на кога се односи ова наша зврчка завуче у мишју рупу, па да ћути, он се ево још сам јавља. То је глаиом г. Владан Јовановип, писац чланка о коме овдо говоримо. Кад се, дакле, г. Јовановић сам јавља под својим пуним потписом, оида пре1 Ми нарочито истичемо. 2 Треба запета, и цочетак знака навода (») треба да сгоји исиред »јако 8 , пош го ми нигде нисмо реЈди: »'а је то јако чудило *!!! 3 Зар једнина?! 4 Свуда наиг кур:шв.