Просветни гласник

НАУКА И НАСТЛНА

307

стају раздози дискроције, јер је то истииа. Г. Јовановић би желоо да то категорички не призаа („Можда јо мој колега г. СтоФановић циљао баш на мене.-."); ади то је ограђивање пзлишно, кад он чак доаушта да се наше речи могу односити на њога, кад их сво цитира с иримедбама, и кад после пишо читав одговор на то. Управо, то је. оно главно ради чега јо цоо чланак писан, а остало јо дошло као надовезивање, да мосто одговора изиђе чланак! Г. Јовановић се показује као крајњи циник кад овамо пише читав одговор на ону нашу реченнцу, а овамо не признаје да су оно његове речи! Да би се извукао из непријатности у коју је сам, својом кривицом, упао, он не сме да призна да је он тако што наопако казао, него тврдп да нам је то неко други дошануо!!! Кад г. Јовановнћ нарочито увлачи и лични мом^нат у ову чисто научиу ствпр, и при том изврће истину, морамо му казати онако како је било. Сушта је истина да је оно г. Јовановић рекао, и то не пред неким другим, него прзд нама лично на једном испиту, коме је било присутно разредно веће. 2 Ми смо својим рођеним ушима то чули, и баш зато што смо били згранути таким тумачењем једнога стручног лингвиста, то смо само констатовали не помињући имеличности. Ирема томе, чуђење г. Јовановића дане може веровати „да има таквога наставника, који би могао овако лудо и наоиако 1 тумачити (нгга?) деци у школи" и ,да ико паметан можо то тако тумачити" чудн се њему самоме, јер јо он то „лудо и наопако" рокао. — Она малициозна реченица: „На тај би начин (т.ј. да смо га питали да нам објасни како је он ту ствар „деци" тумачио) он можда нешто ново научио што дотле није знао" 1 , савргаено је ноурачунљива; јер нама није било потребно питати како он то ученицима тумачи, пошто смо то тумачење својим ушима чули, и не бисмо се имали чему „новом" научити (што дотле нисмо знали), кад он сам то своје мигаљење оглашава за „лудо и наопако"! Према овоме, и све даље излагање о томе како је он ову ствар предавао „деци", отпада као посво излишно, .јер нема везе са самом ствари. Само је карактеристично за његову одреЏност у питањима оваке врсте (бар пред ученицима) споменути: да он оставља ученицима на вољу да могу писати или' по нашем принципу (Јадранско Жоре) или по његову (Јадранско лоре). II једно и друго је, велн, .добро"; само се њему опет „много више свиди 1 (в1с) онај други начин нисања: да се само прва реч пише великим почетним писменом, а све остале малим: Јадранско море итд."! А у овом чланку устаје против оба начина писања, и предлаже иисање све малих слова (јадранско лшре)!!! Да дивне доследности!!!

1 Ми истичемо. 2 Ако затреба, имамо за то доказа.