Просветни гласник

312

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иравила, и овако се гледало на књижевност као данас 1и ! Правопис је само саољашна страна језика, а садржина ноке књиге или списа чини ■унутрашњу страну је:шка, с којом правопис мало има везе. Наглашавајући даље како су наши стари — и ако нпсу писали великога слова — ипак „разумевали оно што је написано и нису бивали у „догичкој" заблуди," па онда зашто да и ми не можемо бити без великога слова, г. Јовановић додаје: „Оно што се веЂ до сада утврдило у књижевном језику треба задржати, али не иЋи даље и не уводити на силу оно без чега можемо бити и што нам није потребно 2 " А одмах затим вели: „Према томе ја сам мишљења да особене појмове, кад су састављени из двеју или више речи, треба писати малим писменима. 2 « Г. Јовановић пада у контрадикцију, јер овамо пропагира на свауста принцип да нам никако не требају велика слова у особним именима (по прпмеру нагаих старих), о овамо вели да „оно што се већ досада утврдило у књижевном језику треба задржати"! Значи : он овамо прима принцип писања особних имена с великим почетним словом (Владан), а овамо тај усвојени принцип насилно руши, предлажући нешто што данас принципијелно готово нико не пише: да се особна имена од две и више речи пишу све малим словима (црна гора, ерпска књижевна задруга, српска краљевска академија, л«али жокри .<гуг, иови сад ит.д.)!!! Зар је то та, толико истицана, доследност у правопиеу?! И „Србија" и „Црна Гора" јесу раг ехсеПеисе особна имена. То и сам г. Јовановић иризнаје. И онда, по г. Јовановићеву нравилу, „Србија" би се писала с великим почетним словом (Србија) а „Црна Гора" с оба почетна слова мада (црна гора)!!! Исго тако, писало би се: Б еоград и н ови с ад, Ж арково и в елико село (име селу), Т имок и Ц рна р ека, квала и Ц рни врх (име плавине), Калимегдан и торњи град (име утврђења), Јоичидер и ц аргва Муирија (име места), Т еразије и зелсни венац (имо улице и варошког краја), У скрс и в елики п етак ит.д.!!! ЕЈвнт 1епеа1л8. аппсИ!! Кад г. Јов. пише особна имена од две и више речи све малим почетним словима — да би био доследан — требало би да пише и особна имена од једне речи с малим иочетним словом, је су све то особна имена. Зато, кад пише ц рна гора, треба да пише и в ладан, гезр. владан јованови а он се сам потпиеује Владан ]овановиК!!! * * * Из свега досадашњег јасно је да г. Јовановић није нн мало усиео да обори наш (гевр. Новаковићев) принцип, т. ј. да се особна имена од две и више речи пишу с великим словом у почетку сваке речн. Он се не може никако ни оборити, јер ,је он у оенови примљен од свих

1 Наш курзив. 2 Ми истпчемо.