Просветни гласник

374

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

падне Словене на рачун салцбуршког архијепископата. Најисточније крило Слопенаца око језера Блатна, које је чинило мост изнеђу јужних и севсрних Словена, и којеЈе добило Хришћанство из Салцбурга за владе кнеза Еоцеља, господара Блатна, већ поче показивпти наклоност словенској цркми. Бојећи се да не изгуби владавину салцбуршко и пасавеко духовништво напреже све своје силе, не заустављајући се ни пред најнижим срествима, да уништи дело Кирила и Методија. То им је и испало за руком, захваљујући Растислављеву несталнон наследникуСвјатонлуку. Последњи удар великоморавској држави, а према томе и словенској цркви, нанесе појава Мађара у Панонији, који оевојиип те земље и на тај начин коначно разделише јужне Словене од северних. Потпуно тачно назмва Палацки тај дсгађај пајвећом несрећом, каква је икад могла ностићи Словене. Словенска дитургија умуче; у многим новоподигнутим црквама одјекнуше латинске химне из уста немачких светтеника. Да би се олакшало извршење најпрече дужности посла душевног спасења, бише преведене на словенски језик исноведне молитве а без сумње и „Оче наш". Примерак првих као најстарији сноменик словеначког језика, тако звани Фрајзингенски одломци, сачувао се до наших дана. Историја њихова ностанка најбоље објашњава онај характер, који је словенска црква имала неђу Словенцима. Текст одломака написан је по неначким исповедним молитвама. У Баварској и данас народ понавља за свештеником речи нолитве у тој истој редакцији. Сеи тога, они показују очевидне и неоспорне трагове старог црквено словенског језика и, како исповедне молигве тако и говор пред исповест, показује се такође у сгаро-црквенословенскии споменицима, који су их добили, по свеи изгледу, из Ианоније, — доказ да словенска литургија у Панонији и Великој Моравској није осгала без утецаја на западну туђинску црквену организацију. Споиеник се датира из IX или X века. Почевши с X веком, словеначка зеиља ностаде преднетои најразноврснијих деоба и поклањања. Будући поприште ратова користољубивих Млечана и многобројних ситних ратоборних кнежића и васала. њу су стално коиадали, у главнои Отони, на онакве васале, како Је и на какве је то захтевала стратегија. Према геограФСкии погодбаиа беху подигнуте тврђаве, ну при томе се није водило рачуна о интересима народа. Различни господари тих налених „марака", које су стално нењале своје границе: Корушке, Крањске, Штирске, Горице и Истре водиле су порекло из гроФовских породица Епенштајна, Спонхајна, Штајера и Андек-Мерана; независно су управљали својии областина и гроФови Горице, Цеља, Ортенбурга и Петаве, јер су сано нризнавали цара и учествовали у неиачкои рајхстагу, али су самостално кунили данке, закључивали мир и рат, ковали свој сопствени новац и вршили дужност врховних судија у зеиљи. Судије су били и