Просветни гласник

наука и наотлва

373

устанак против хритћанства, управо рећи против туђинаца, био је за време баварског војводе Тасила II и његова еловеначког вазала; Вад1 л уна 772. год.; ипак би угушен и сврши се са разочарањем, које је највећи народни песник (Црешерн) сиојио са својим те створио Сло•венцима њихов најбољи епос. Од тада словеначке земље постадоше најблагодарније земљиште за мисионарску радљивост частољубљивих и жељних имања црквених кнезова. Најбоље су се користили околностима најдалековидији и најенергичнији политичари алписких земаља — салцбуршки епископи. Они раширише хришћанску проиаганду од Пустертала до словеначкнх крајева око Блатног језера. У томе су им помагали баварски херцози, иоклањајући им богата имања у словеначким земљама. Те су земље они насељавали немачким колонистима и тако су раздвајали Словене и понемчавали их помоћу сво.јих немачких попова. Ови су носледњи, ради олакшања своје мисионарске активности, подигли у земљи многе манастире, од којих две тврђаве хришћанства, Инихен у Пустерталу, —• на срамоту подигнут на месту словеначког пораза, — и Кремсминстер у Горњој Аустрији — беху најглавнијп расадници мисионара. На издржавање њихова духовништва ноклањали су бгварски херцози словеначка села и ппродице. Под таквим погодбама њихов посао морао је да донесе нлода. Може се рећи, да је германизација северних словеначких области била дело салцбуршких епископа. Та је љихова заслуга била оцељена кад су као награду, у главном за свој мисионарски рад међу Словенцима, добили архијепископски чип. На југу је узео главног удела у обраћању Словенаца у хрипгћанство аквилејски патријархат. Доцније, кад у ночетку IX века он ступи у конфликт са салцбуршким мисионарима, Карло Велики одреди, да у будуће границом међу СФерама утинаја обеју цркава буде Драва. Даље су огромног значаја имале владавине немачких епиекопа Фрајзингенског, бриксенског и бамбершког, јер су бригу о душевном спасењу својих многобројних иоданика нреносили на своје свештенпке. На тај су начин Словенци били обраћени у хришћанство раније од свих Словена, а при том су у националном ногледу претрпели врло озбиљан губитак. Туђинска хијерархија и латински обред били су већ нустили дубок корен у целом народу, кад поглавару саплеменог народа у Моравској, Растиславу, паде једна од најгенијалнијих идеја, какве су се икад родиле у глави словенских владара, — идеја Велике Моравске с независном словенском државном црквом. Да је та ндеја била остварена сто година раније са напорима у пола мањим од оних, који су се сад морали унотребити, она би ујединила западне Словене. Два словенска апостола Кирило и Методије дођоше у Моравску. Њнхов усев дивно израсте и обећаваше да расне око себе врло богат плод. Словенска црква прећаше да се распростре међу све зап- росиетни гдАСник, II. кн,., 5. св., 1906. 25