Просветни гласник

372

ПРОСВЕТЈШ ['ЛЛ0Н11К

многобожаца, који је описивао средњи Дунав. Еад, по смрти ев >га брата Карломана, Карло поста самодршдем Франака, Словенци су већ биди његови најпокорниш поданици и помагали су му (војвода Војмир) у освајању аварског богатства, у чијој подели ипак нису учествовади. Карлови маркграФи управљали су Словеначким народом, чије су се општпне под утицајем Фвудалне админпстрације поступно распададе. Карло остави скоро покореном народу некодико његових кнезова и установа. Али су ти кнезови нотпуно зависиди од марграФа ; њихово се кнежевско достојансгво сводило на дужност извршног чиновника. Кад се пак хрватски кнез Људевит не хте задовољити вдашћу, коју су му Франци оставили, и отворено се побуни нротив Фријудског маркграФа Кадолаха, кроз учмале удове суседних Словенаца у Крањско.ј и Корушкој још једанпут пројури електрична струја. Они се скупише иод заставу хрватског кнеза Сиска и удруженим снагама до ноге потукоше три Франачке војске. Али Људевит би побеђен, не непријатељским мачем, већ гадним лукавством свога рођака, и Сдовенци се морадоше вратити под мрски франачки јарам. Поново морадоше да изгубе своје кнезове, а по том и своје племство. Па ипак је тај ,сељачки" народ умео да сачува прастару церемонију постављања кнозова, кад је новоизабрани кнез давао свечано обећање на сдовеначком језику, да ће бити праведан судија и заштитник удовица и сирочади. Кад је 1224 год. немачки минезенгер Улрих фон Линхтенштајн, на путу из Млетака у Чешку, продазио кроз Хортуни.ју у Венерину костиму, био је поздрављен од словеначких нлемића речима, ко.је су унесене у његову песму „ГгаиепсИепв!«: »Виде таз рппп §га1та Уепиз« (Добро дошла краљице Венеро!), а војвода од Спонхајма при ступању на престо држи се народне церемоније; аустријски пак војвода Ернест Гвоздени последњи је ступио на престо по старом обичају 1414 год. у ЦолФбдду. Од тада већ ништа није сметало владајућим кнезовима, — у осталом, то им се није бранило нп раније, — да прекину сељака, који би им се обратио за помоћ или са жадбом, речима: „ја не разумем твој јсзик". Народ би лишен сваког гласа, он поступно изгуби свако интересовање за опште етвари; одрече се свега и дужан .јебио само да обрађује земљу, као веран слуга свога господара. Због административне распарчаности земље нестаде сваког -осећања заједнице, ишчезе јавно мњење, које чини да људи не забораве један другог и да се интерееују један за другог, — народ се претвори у етнограФске одломке. -Једновремено са изгубљеном слободом народ је добио на дар од својих господара хришћанску веру, да би тим лакше и трпљивије сно сио тешко ударе судбине. То су заиста били чврсти карактери, кад нису хтели да промене своју слободу за хришћанску смиреноет, те подигоше оружјо против туђинских апостола. Најзначнији по размерима