Просветни гласник

ПЛУКА И НАСТЛВА

371

предводништвем кнезова и зацедо би продрди н даљс у Италију, да им се у јужним Алпима не одупреше јача немачка племена. То показује да Словенци нису били одвећ многобројни, да су већ сачињавали засебну народност и да су били изгубили чувство националне солидарности са својим најближим рођацима Хрвати.ма, који су са свога пута скренули у римску Далмацију. Поједина одељења Словенаца продреше дубоко у Алпе, долииом Енса, Трана, Штајера, Кремса, иа чак и преко Дунава. Тасило I, баварски војвода, победи их 594. године и тиме им уби вољу за лутањем. Па инак, ни после тога нису простали судари с Баварцима, и већ 610. год. би крвава битка са новим суседима код Аргонтума (Инихена у долини Пустера). После тога заједно са Аварима осмелише се да нападну на Италију у јужним Фријулским долинама, али нх Лонгобарди, вичнији оружју, одбише неколико пута, како од ирестонице Чивидале, тако и од малих уткрђења, подигнутих специјално против њих између Чивидале и Ундине. II тако су се морали задовољити само погледом сапланинских коса на обетовану земљу. Даље, у вези с Лонгобардима, историја најпре спомиње слоненачку Хорутанију. АрнеФрит, син у боју погинулог Фурландског војводе Л.упа, из страха од Лонгобардског Краља Гримолада (662—671), бежао је „словенском народу у Карнунт, који накарадно називају Карантан" (Нав. Ђак.). Словеначка Крањска спомиње се први пут поводом ратова, које је водио Л.онгобардски војвода Ратхис (733—749) са Словенцима у „Крањској, отаџбини Словена". Оне Словенце, што су се помакли у Фријулске равнице, нокорише Лонгобарди. Остатци од њих сачували су се и до данас (Млетачки Словенци и Резјани у Италији). Док. се у оно време њихов језик чуо на лонгобардском двору а Фријулски принчеви каткад састављаху нањему и стихове, дотле су данатњиСловенци лишени сваког права у националном погледу. Најраније су потпала под туђинско господарство она племена која су зашла најдаље. Није скоро боља судба постигла ни већи део осталих. Већ врло рано мада словеначка насеља, која су продрла далеко у алппске долине, понемчп салцбуршка црква (св. Петра) помоћу свога хришћанства и тиме нх одсече од тела — живе комиактне масе у Корушкој, Крањској и Западној Панонији, главног деда Сдовенаца. А ови последњи излагали су се свима страхотама аварске „зверске суровосги" (Фредегар). Тада је Борут више водео да ирикдони своју главу ирод Баварцем и његовим крстом, него да н даље животари у разбојничком друштву суровог Азијата. И, заиста, одавна је већ било време скдонити се под заштиту европске културе. Наиме, посде некодико десетина година уздиже се Франачко пдеме, које је највише од свих Немаца учинило користи хришћанству, подвдасти Баварце а с њима и Словенце и под предводништвом Карла Великог (чије је име у Словена постало идентично са именом Краља) оддучно покуша да прекине појас аварских