Просветни гласник

370

II 1'ОСВ КГИИ ГЛАСНИК

јо нсколико формула заклетве, које спадају у најстарије споменике словеначког језика) — тамо је чекао оне дане, кад ће га тихи, хуманистички поклич просвећености и громогдасне трубе романтике пробудити за нови живот. Блиско сродан но језику са својик суседима на југоистоку, Хрватима, раздељен на пет дијалеката, којн се не разликују много међу собом, тај народић живљаше у тесном додиру са својим домаћим и породичним божанствима — богињама судбине, на срећној граници између хладног гранита Алпа и веселог, сунчаног и пуног живота југа Адрије, сједињујући у себи иреимућства и једног н другог. Ма да му је, можда, многовековно ропство и оставило у нас.геђе ропске мане: малодушност, оскудиду самосталности, мржњу на странце, ипак његов природни таленат одмах се показа, чим му поста могуће да слободно и без сметњи подигне свој глас. — 0 словеначком народу поче се говорити од тада као о сељачком сталежу. И ако су Словенци живели на Једном од најживљих трговачких путева између Италије и Немачке, и ма да јс и талијанска и немачка култура оета,вила на народу неизгладивих трагова, инак се сам Словенац, истину говорећи, нијо никад иуштао у ту трговачку реку. гсојаје дубоко нросецала његове крајеве. И та је околност не мало допринела томе, да је народ сачувао свој језик у сразмерно чистом облику. А да су из тог сељачког народа многи постали трговцима и племићима, то би се он потпуно слио са вишом наносном класом своје земље. „Племићи и трговци говоре талијански," — укратко саопштава крањски хроничар Валвазор (1689). И ако тесно везани с Немцима, та су господа ипак вигае воледи да говоре талијански него ли немачки, јер је трговина привдачила у земљу тадијански елеменат, док се немачки племићски елеменат повлачио на друго место. Надмоћности талијанског језика припомогла је и та околност, што је племство добијало образовање готово искључиво у Италији. Сем земљорадњом народ се бавио и индустријом, не само ради подмирења својих потреба, већ више као граном домаће нривреде. Знатан део Сдовенаца и данас иде у туђс земље са производима своје домаће индустрије. Први писац словеначког народа Трубер (1562) овако карактерише свој народ: „Становници доње Крањско имају характер и обичаје нотнуно једнаке са характером и обичајима Хрвата и Срба, који су побегли од Турака к њима из Турске. Они Словенци, који живе у Карсту, у г.оричком граФству и Истри по характеру и редигији прибдижују се дедом Хрватима а делом Талијанима. Они пак Словенци који живе у Ерапској (Горњој Крањској), Допој Штирској и Хорутанији, по обичајима и характеру највише диче на Немде, одевају се по немачки, с том само раздиком, што жене носе на глави необично дуга покривала. Више земаљске власти, старди, пдемство, витезови и аристокрација знају лепо да говоре немачки, латински и талијански. Па и многи грађани, свештеници и кадуђери