Просветни гласник

380

просветни гласник

стуиити као проповедник и у Трсту и у Витенбергу и у Љубљани. У Вечу га узе себи хуманист Петар Бононац и васпига у њему сиоштеника у хуманистичком духу. Добивши место капел.ана у Цили, убрзо се показа верним учеником бечког хуманизма и снога заштитника Бононда: врло ревносно ироноведаше против скаког сујеверја у народу, који до тада не одузимашо иастирима пи једне ноћн сна. Љубљанеки канониди Мертлић и Драголић дозваше га у Љубљану и као пропоноведник саборне цркве он задоби врло велику популарност. Још тада се показа као протестант: нападаше на целибаг. Због тога се изложи репресалијама од сгране љубљанског епископа Раубера и би премештен у унутрашњост. Ипак га Раубсров нослодник Кацијанер врати опет у Љубљану и постави га за к.шоника и словеначког проповедника. Од тада његову катсдру нросто онсађиваху како аристократи тако и грађани. Другн но том енископ, Текстор, био је дворски проповедник и духовни отац Фердинанда 1. Живећи увек далеко од своје ди.јецезе, на двору, он наговори краља да истера све протестантске нропов.еднике из Крањске. Трубер нобеже у Трст, а по том, кад све молбе сгалежа не имадоше успеха, у Нирнборг и Ротенберг — на Тауберу, где добн капелу за проповеди. Тако насилно одвојен од отаџбине, живео је, ненрестано мислећи на сво.ј „бедии, добри народ." Да би остао с њим у заједници, намшми да пише на словеначком језику, „на ком се до сад нијс нисало." 1550. године изда своју прву књижицу „Катехизис," штампану немачким словима, али јо.ј је иорао додати и кључ — „Азбуку". С великим страховањем посла у отаџбину прве словеначке „књиге." Ни Једном се није усудио да означи место издања својих књига, а још мање своје име. Он се потписивао ,Рћу1ора1п<1иб ЈИупсиз." Обе књиге бише прнхваћене с великом радошћу. Тај успех охрабри га и он намисли да изда још бар Прстилу и цело Свето Иисмо. Али је за то требало много н новца и времена; међу тим као нови пасгор у Кемитену, где је био премештен 1553. нијо раснолагао у изобиљу ни једним ни другим, нарочито од како је био узео у евоју кућу болесног хрватског клирика СтеФана Консула, те га је морао лечити. Овога је довео из Истре у Витенберг онергични н неуморни Вергерије. Петар Павао Вергеријс, вагрен Италијанац, некад најубедљивији като.шк, иапски нунције и љубимац папе Павла Ш, изврстан дипломата, искусан правник, још раиије једном походио је Немачку и узалуд покушавао у Витенбергу да обрати Лутера на нрави пут. Сад пак (1553) појави се у Тибингену као ексепископ Саро (1' Ја1па и коа лутеран осуђен на изгнанство. Вергерије је био човек, коме у његовој религиозној ревности ништа није изгледало немогућно. Као прави тип Фанатичког протестанта, писао је против „Ра1гет запсШзтшт" на латинском, талијанском и немачком језику. Али се он тиме није задо-