Просветни гласник

ИЛУКА 11 НАСТАВА

38б

штеиство и више сталеже простом иароду: писао .је за народ словеначке књиге, које .је посвећивао пле.иићима, њиховим женама и жудним зиања синовима. Да нијо био Труберов национални протестаитизам „одозго" насидно угушен, то.би се народ, може бити, препородио за нови живот, као потпун организам са племићима на челу. Католичка реакција још је више издубила стару провалију међу обома сталежима: немачко више свештенство ишло је с пдемством, и растојање међу народом и дво.ма вишим сгалежима расло је с дана на дан. Цео Труберов рад открива у словеначком Л.угеру човека скромна, посгојана, некористољубива, неуморна, побожна, испуњена љубављу спрам свога народа. Док је Л.утер у својим полемикама неоправдано оштро нападао .друговерце," дотле се Трубср у својим проповедима понашао благонаклоно и спрам самих свештеника. Он није толико тежио да се бори са папизмом, колико је, на против, желео да поправи благим јсванђелским речима полумртав, дубоко огрезао у сујеверје народ. Пошто га је у неколико освсстио, дао му је такав језик, „ чијс би речи и стид лако разумео сваки Словенац: и Крањац и Доњоштирац и Коруштанац и Карштанин и Безјак (покрајинскп Хрват)". Импулс његову књижевномрадудавало јерелигијозно одушевљење, али као]и код Лутера, и код њега су прилично једнаку улогу играли религнозно ослободилачки и национални мотиви. Какав Сикинген или Хутен, који би носгавио себи за виши задатак националну еманципацију од теократског имнеријализма, није могао постаги из, иолитички мртвог, словеначког народа. II у оно време, кад су многи странци суделовали у словеначкој реФормацији једино из религиозних осећања — сам Унгнад показује на то, као једини узрок — код Трубера, који се молио „да се Бог сажали на његов бедни, али добри народ, да се смилује на њега и да и њему такав књижевни језик, какав имају други народи," тим ре лигиозним осећањима придружили су се и национални. II ако је живео у далекој туђини, није заборављао да пише своме народу праие апостолске носланице, којима му уливаше „јединство веро у свима светским, нолитичким и грађанским пословима, искрену љубав, весело расположење, искреност, правичносг" Његову велику љубав нрема народу, наследио је од њега у врло великој мери Далматин, који је „такође писао, да би усавршио језик и послужио отаџбини." Како су Трубер и његови пријатељи клонили се сваке полемике, то бисмо узалуд тражили у словеначкој протестантској књижевности све оне њене облике, ко.је је изазвала полемика међу двема религиозним странкама, н.пр. у Немачкој: басну, у колико је она била примењена на, сатиру, полемичке дијалоге и шале у стиховима у народном духу (УоШззсћтапке) еа њиховим комичним типом дебелог клирика. Бојажљиви, скромни и утучени Словенац није имао наклоности ка оштрој сатири и гротеској пародији.