Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

387

трагови протестанског рада тако су били избрисани, да је у почетку XVIII века (1713) бидо могуће капуцину патеру Иаолигу из Рудодфсберта, да пусти ново издање Бохорићеве граматике као свој оригинадан произв )д. Више самостадности и поштене марљивости показује речник истог писца, к.оји је, у осталом, остао у рукопису. Тому Кемписког и друге сличне књиге преводио је свештеник Пагловец, катехизисе су гшсали Клааше, Жихец, иЧандик; прквене песме: Стержинар, Реаеж, ЛавренчиЛ и Редескини, али са сумњивим успехом. Све сама духовна лица! Био је само један световни човек, Иван ПоиовиИ (1705—1774), који је био одушевљен за словеначки језики са уживањем се њим занимао. Његова жива жеља „да нропутује југословенске земље ради проучавања словеначког језика" историје (упореди његове „ Сп1ег8сгћип§еп тот Мееге. РгапМиг!—Бејргј^ 1750) нпје се испунила. Да би имао од чега живети, примио се за проФесора немачког језика на бечком универзитету, писао је, по владиној поруџбини, нсмачку граматику против Готшеда и много других књига. Своје словенске студије морао је занемарити још у почетку. Тај двесгагодишњи нериод духовних писаца, који су се јављали „гап пап!е8 111 §иг§И;о уаз1о", завршуЈе троми августинац, који је у свему остао веран традицијама својих претходника, изузимајући то, што је он сам написао више него сви они укупно. То је био патер Жарко Похлин (1735 — 1811). Пореклом из грађанског реда, „из љубави према отаџбини врло марљиво је на доколици" писао граматику словеначког језика. Даље је нисао речник (1782), историско -бпографскобиблиограФску „ВЉНоЉеса СагшоНае", букваре, рачунице, преводио јп Бекерево Упуство за сељаке, издавао Поетику и, напослетку, окушао своју снагу и на песничкој уметности. У том човеку (остављајући на страну то јито су његова дела рађена на брзу руку), оличене су све махне те епохе католичке реакције : калуђерска несмишљеноет, зачињена извештаченом страсношћу, љубав према копечењу, ограниченост и незнање. удружени са тежњом да буду оригинални и јурењем за еФектима. Симпагичан утисак чини његова љубав ка отацбини, његова неуморна вредноћа и пажљив однос према светској књижевности. Захваљујући томе, он је постао једним од покретача првог словеначког, музама посвећеног алманаха (1779—1789), „Крањска ускршња јајца лепих вештина", јединог органа словеначке класичке појезије, који је излазио две године. Сарадници, већином калуђери, правили су незграпне хексаметре, држоћи се слепо Хорација, и опевали су о. Марка; његов издавач био је о. Јован Дамасцен Дев, који је у исто време био и његов најплоднији сарадник. Његов песнички плод за 1782 год. морао је остати неиздат, јер се приближивало друго време, и онај, који је тада требао да заузме прво место међу песницима, већ га је