Просветни гласник

ОДБНБ И ПРИКАЗИ

391

буди.је. Уз Цајса долази да се спомене Аитон Линхарт (1756—1795), типични присталица ,Просвећивања" из бечке ковнице. Еао бивтпи језуита и бивши бенедиктинац дошао је у Беч да изучава трговачку и Финансијску науку код СоненФелса. Отуд се вратио за секретара слободоумног владике Херберштајна, а доцније је добио исту дужноет код земаљских сталежа у Љубљани. Године 1781. издао је збирку несама на немачком („В1ишеп аиз Кгат") имитујући „Бечком алманаху". Он овде још гледа кроз калуђерске наочаре на несништво класичног Олимпа. Ипак се ту већ јављају две црте, које би узалуд тражили код Фабриканата „ускршњих јајцета" а 1а РоћПп: књижица садржи словеначку народну баладу преведену у хексаметрима, и ватрен чланак о природно.ј ФилосоФији. Издавши још једну трагедију на немачком језику, он остави „пут к немачком Парпасу" и са својим искреним нријатељем Цајсом поче радити искључиво на подизању словеначке књижевности и образованости. У то је време љубљанско позоригате са својим немачким и талијанским трупама, уживало необичну популарност. .Бубав према позоришту гајила је и виша интелшчшција, груписана око Цајса. Али она је желела бар једном да чује неколико словеначких речи са позорнице. Тада сам барон састави словеначке куплете и за младе занешењаке није било већег уживања до слушати своју народну песмицу из уста какве божанствене тадијанске девице. Покушај није испао непов )љно, чак су га Талијани налазили да је „сапЈаћШззто". Охрабрен тим, Линхарт преради за словеначку позорницу две комедије: „Радостан дан", по Бомаршовој песми „Ба 1о11е јоигпее" и „Жупанова Магаа", превод с немачког, и нагатампа их, пошто су их представљали аматери из најбољих кућа За народ је превео Волштајнову књигу „0 болестима домаћих животиња". Ипак, најважнији је његов рад „Нокушај историје Крањске и осталих јужних Словена у Аустрији 1788". У њему је поставио себи за задатак да предсгави народу његову прошлост, да би према њој могао поправити своју садашњост и будућност. Линхарт није сањало; он трезвено испитује Факта, увек веран историским принципима својих светлих примера Антона у Герлицу и Шлецера у Гетингену. Жали божо само, што није прекорачио границе најстарије историје. Ради потпомагања научне мисли, било је намишљено, да се оживи старо Шенлебеново учено другатво „Асас1е:ша орегозогига" (1693—1718), које је некада било принето на жртву језуитима. Биле су учињене припреме за његово обновљење. 1781 године састадоше се Кумердај, Јапел, Похлин, Едлинг, барон Гусић и Липхарт, дакле преставници и владикина и Цајсова круга. Ма да међу њима није било никаквог оштрог антагонизма, — у бригама за напредак народне књижевности били су једнодугани, — ипак, њихови погледи на свет ни издалека се нису слагали, што је убрзо и довело до распадања друштва. А Линхарт је много очекивао од њега. Пун 26*