Просветни гласник

НАУКА II ИАСТАВА

407

рећи, да со такво уређење не може остварити у кућама, ииак не треба спорити да се то може остварити у школама, где за то имамо све податке. На жалост, посматрања се до данас, сем ретких изузетака, у школама или никако и не врше, нли се «рше без икаквог система, те стога не доносе никакве плодове. Ни доба, ни особине Физичке организације, ни темпераменат, ни рођење, ни домаће и породичне прилике, ни разлика духовних способности, — ниједна од тих и многих других важних појава није проучена у толикој мери, да биомо имали основ за класиФикацију типова ученика, која би ишла даље од традиционалне деобе истих на способне, средње и малоспособне, на марљиве и ленштине, на примерне и лоше по владању. Чак, на прилику, такав важан моменат, као што је прелазни физиолошки период, моменат, који гдекад преобрази духовни свет малолетника у толикој мери да се и не познаје, није бар колико толико забележен озбиљним педагошким посматрањима. Данас се врло много говорн о индивидуалности. Тај нринцип сада се оглашава као један од основних принципа школске подагогикс. А шта је то индивидуалност? Индивидуална настава и васпитање јесу избор и примена на дотичне иојединачне случајеве оних метода, начина, утицаја, који тим појединачним случајовима и одговарају. Индивидуалност, дакле, захтева да се дотични случајеви најпре проуче, да се једни случајеви одвоје од других, да со слични случајеви групишу и придодаду више мањо познатом тииу. Индивидуалност се и не може у другом смислу тумачити. Не треба буквално мислити. да је свака индивидуа ишсит и да као с таквом треба и поступати. 'Гада не би ни могло бити говора о методама, нити пак о каквим општим принципима васпитања. Ну кад су индивидуалносг и готовина (сНе ВагсћаД) мање више јасно ограничених типова васпитачу добро познати, тако тесно везани међу собом, онда је очевидно да је први и најглавнији задатак васпитачев, да уреди и проучи класиФикацију школских типова. Само тако радећи васпитач можо нриступити индивидуализацији. КласиФИкација-се може извршити једино путем посматрања. Један од впжних недостатака данашње примењено педагогике, који сметају развитку теорије и који на неодређено време одлажу настуиање - оно стадије у педагошком прогресу, кад ће настаги могућност да начин учитељева и васпитачева рада буде колико толико поуздан и плодотворан — јесте одсуство систематских посматрања ђака са опширном забелешком и регистрирањем. То је још жалосније, што воћ у огромној количини имамо готов материјал за посматрање, а тако исто и кадар посматрача, који се специјално бави васпитањем. Треба имати на уму да ми наше гледиште 27*