Просветни гласник

НАУКЛ И НАСТЛАВ

451

за упрошћени правопис, који би могди прииити сви Словени, што пишу латиницом. Он је то пре свега очекивао од старог Добровског и изложио се чак опасности, да непрестаним напомињањем доеади наклоњеном му „учитељу". Тада у брзо изађоше једн )времено два Словенда са својим пројектима. 1821. год. састаше се у том циљу у Бечу Добровски, Копитар, Равникар, Метелко и др., али се, ипак, не гдожише у својим пројектима. Иосле три године изнео је Штирац Дањко у својо.ј граматици свој систем („дањчица"), а годину дана доцније изашла је у Љубљани Метедкова граматика („Еећг§еђи«1е г1ег 81о\'ешзсћеп Зргасће" 1825) са 11 нових слова („метелчица"). Оба правописа делом су се држада ћирилице, делом су изумевала нове знакове. Обема азбукама штампане су књиге, обе су налазиле ватрених заштитника, али су обе имале и жестоких противника. Тај алФавитни рат није могао свршити граматичар, па ма то био и сам Копитар. Ма да је коначно решење спора морало бити доцније, четрдесетих го^ина, ипак .је питање сишло с дневног реда још тридесетих година, захваљујући песнику Прешерну и естетичару Чопу, који су се појавили да нрекину свађе и ружења, које су завршиле тај фидолошки период, да одврате погдеде фидолошким ситницама опијених и потпуно „копитаризованих" Словенаца од мртвих сдова и „да им покажу прави нут у обдаст духа." IV ГхЛАВА Романгика — Фрања 1Грешерн Ова глава би унраво требала да се зове „Национадни романтизам". јер у Словенаца, као и у других јужних Сдовена, и није било другог романтизма. На име, овде је једини утицај европског романтизма, наклоност свему „отачаственом", био тако велики, да је све друго, н.пр. оно, што чинн суштину европског романтизма, њим бидо потиснуто у посдедњи ред. Та љубав к народности није била само излазна тачка програма новог правца, она, је била оно земљиште, из кога је ноникла нова поезија. То је пре свега бида идеадна љубав спрам завичајног земљишта и народа, који га је обрађивао, „пдатонска љубав," која живи у срцу и песми, затим тежња за просвећењем племена, — тежња, у коју већ улази елеменат расуђивања и која на крају крајева прелази у старање да се унапреди национална организација и равноправни ноложај народоносни у реду других. Такву су Фазу Словенци, као и други не немачки народи у Аустрији, преживели до 1848 године. За тим је песништво за неко време умукло. Дошао је ред на адвокате пробуђеног народа да говоре, лира пак морала је ћутати. Кад пак нрођоше бурни дани и умирени народ опет уђе у своје колибе, у земљи се опет убрзо почеше разлегати песме. Ну сад није већ нохађао књижевност ма какав неочекиван, случајан уметнички геније (као што је то било