Просветни гласник

наука и настава

455

ношћу. Иесник упоређује себе са Петрарком. Као овај своју Дауру, тако Прешерн опева споју Јулију у сонетима, иуним немирних сањарија м.ладе, прождируће, нераздељиве љубави. Те плодове љубави украшава китом газела, изражених необичио нежно, благо и јасно као сунце. Наступа 1834 година и затвара врата мдадости, која мирише на љубав. У песниковим жидама не тече више младићска необуздана, већ утишана крв човека. Крепком, вичном уметничком руком плете над вратима преживеле љубави свој сонетни венад, коме треба равна тражити у светској књижевности. Желећи потпуно свесио да створи за свој народ производ постојаног и непролазног значаја, он је у њему иреставио сву несрећу, јад и тугу ропства, на које је његов народ осуђен, упжећући у њега и сво.ју безнадежну и науспешну љубав. Као сунчани зрак продире његова песма у далеку, тамну прошлост народа и осветљава некадашњу величину слободних поља. Али у скоро те дубране оросише се крвљу и одјекнуше звекетом тешких ропских окова! Од тада оне постају арена крвавих ратних игара и постуино вену. Песник сазнаје, да његов глас ваније у пустињи, али пророчански поглед у будућносг надахњује пдамене речи, пуне наде и вере. Земља ће пидети бољих дана; над гробовима ће процветати националио пролеће и звучне песме прогнаће загушљиву гробну тишину. И у пробуђеном хору н његов ће се глас и даље чути. — Од тада је у његовој поезији добила превагу реФлективна лирика. Његова усамљеност условила је тај тон. Његови најбољи пријатељи и ратни другови били су помрли или се удаљили од њега. „Крањску пчелицу" због Прешорнове еротике забранила је бечка цензура (Копитар), која је била солидарна са љубљанским јансенистима. Песник је упоређивао себе са „трском, што се колеба у пусгињи". Неутешна отужност провинциског живота правила га је тужним и тромим. Још један пут размахну ее свом снагом свога песничког талента и створи сво.ј највећи производ, лирски еп „Крштење на Савици". Он је постао из његове интимне близине с народом и његовом судбином; своје душевно стање пренео је у душу народа, кад се у далекој нрошлости налазио у онаквом стању, у каквом сада песник. — Прешерн је био слободоуман човек, који је стајао на висини савремене образованости, ученик немачке ФидосоФије. Као такав дошао је у Љубљану, где се допуштало мислити само под догматичким углом гдедања. С мдадићском одважношћу одупирао се навади таласа провинциског мрачњаштва дотде, докје имао бар једног пријатеља, коме је могао отворити срце. Мушки је чак сносио и отпуст из сдужбе: као „сдободан дух" морао је читавих седамнајест година чекати на место. Ади кад његова десна рука, ментор и пријатељ Чоп страда у тадасима Саве, тада он остаде усамљен и као „колебљива трска". У „разочарењу" он пусти своја духовна крида и 30*