Просветни гласник

460

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

почогае приређивати по земљи аматереке представе он је приређивао комедије од Кодебуа идр. Оригинадне комаде за таке представе иисао је Мирослав Валхар (1818 — 1871:, типски пссник тога времена. Сви негативни типови његових комеддјн су Немци и сви се конфдикти свршавају тиме, што се дица, која се држе Немаца, обраћају у Сдовенце Његове песме написане су гдатким стихом, у народном тону; неке од њих постаде су народним песмама. — У Коругакој и Штирској радио је у то време Антон Сломшек (1800—1862), који је умро као девантски епископ. Његов рад носи, у гдавном, редигиозно-народно обедежје. Писао је поиударне, поучне и корисне књижице за народ и основао је у Цедовду друштво Хермагора, које данае сваке године разагаиље но 6 књига сваком од 80.000 иретпдатника. Сдомшек је написао иекодико врдо попударних песама, ну, у онште гонорећи, песнигатво тих људи не стоји бага на ведикој висини. Обично су се њиме служнли као средством за буђење народне свести; оно се већином оддиковало реторнчногаћу и Фразерством. У гомиди деда данагањи читадац једва ће наћи бар једну песмицу од вредности. Неки од тих људи и сами се нису рачунали у праве песнике (Коеески, Вилхар) и приписнвалп су сво;,;е неснигатву само продазну, приправну вредност. И као тако нашло је себи места и у овом ирегдеду. VI ГхЛАВА Најновија лигература Стритареву епоху поштеног, основаног на најбољим узорима шаблона, дедикатне пристојности и обазриве естетике биоје већ, истину рећи, превазишао безобзирни социјадизам и отворени прогрееивни характер Ашкерчева убеђења. Ипак тај атдет расуђивања, који није имао потпуно никаквог појма о нежним, мистичним хоризонтима савремене душе, није могао постати вођем уметности, која ,је себи нове путове просецада; она се развијада независно од њега, под туђинским, европским протекторатом. Као „пионер" новог нравца сматрао се Франц Говекар, Који се појавио јога у средини деведесетих година, али су на њега нападали са правом провинциском жестином, а то га је учинило понударнијим, него што је заедуживао, Јер на характер нове уметности нису никад одсудно утицали ни тај човек, ни његов манир, који је натурадистички само по многом подвдачењу и по мдадићски-љубавном кушању еротичког елемента, манир, који нагомидавањем речи више заслепљуЈе и засењује, него што показује штогод. Напротив свугде још несварени натурализам осетљивости или спољагањи објективизам морао је бити обедежје новог нравца, а савремени натураднзам осећања, кудт дугае, — субјективизам. Така књижевност, као што је сдовеначка, која обраћа одвећ велику пажњу на спољашни свет,