Просветни гласник

НАУКА Ц НАСТАВА

401

трпела је, дабогме, оскуднцу интезивног удубљивања у унутрашту садржину; и такој бедстристиди, као што је словеначка, где је драматичко мудричење било стални гост, би.1и су у највећој мери потребна стидистичка проФињеност и обраа,а заједно са удубљивањсм у душу. И једно и друго донеда је са собом „модерна". Она собом означује потиуну победу дичности, индивидуадизма, а за тим унутрашњу концентрацију и усредсређеност. Дилетантизам, који ради по најбољим угдедима, изобичајава се; само се онај признаје за песника, који, као нико други, може схватити и произвести парченце стварноети. Ире су писали онако, како је требало за литературу, и писао је свакп, који је патриотски мислио, који је владао темпераментом, частољубљем и списатољском жицом. Ако је Стритар иоложио основ подели рада, то је она сад била постигнута. И први резултат тог пречишћавања била је јасна, свежа, бистра као извор песма омладине, која, ма да још лута, ипак осећа потпуно по новом. Јавља се приповетка, извучена неносредно из духовне блискости писца к народу. Али се још мора чекати роман, нрави, реалистички роман, који широко захвата, роман тежња и мишљења индивидуе, која се враћа у опште слојеве. „Млада Словенска", којој је једино од скора јак индивидуализам дао могућности да се ослободи од реторског, шаблонског, тромог објективизма и преминулог идеализма, још је одвећ млада, да би могла претендовати на то, да створи роман на социјалној основи. Еао иретходници „модерне" белетристике могу сс сматрати, осим Говекара, још Мјешко и Мурник. Ако је Говекар ослободио литературну савест од крупних моралних окова, онда је Франц Мјешко донео у земљу уметност душе. Док је Говекар имитовао Француским Фељтонистима, Мјешку су били учитељи руски реалисти. нарочито Тургењев. Било је време кад су од Мјешка очекивили словеначки роман. Али писац је — ировинциски свештеник, његов сталеж окружава га тесним границама и његов таленат животари у искључивости живота и мисли у којој се тамо налази свештенство, далеко од сваког слободоумља. Мјешко нише само скице, у којима се једва показују трагови онога, што је давао већ у својим првим новелама. Еод њега претеже спиритистички иатос, и иесник постаје све оскуднији у садржини, богатији у речима и Фразама. — Гадо Мурник може се у толико тек сматрати као претеча „модерне", у колико је у пређашњи, дисциилиновани, коректнп и добродушни хумор унео слободну, свежу, индивидуалну оштроумност. Ма да у ногледу сижеа још зависи од Јурчића и Ерсника, и ако их је далеко надмашио у својој области, — у маленим студијама из студентског живота, — инак његов дивни хумор толикоодго-' вара характеру радног лица, да је немогуће казати, да он, срећно испуњавајући захтеве најновије уметности, не постиже сагласност међу Формом и садржином. Да ли он оправдава наде, ко.је су на њега по-