Просветни гласник

462

ПРОСВКТНИ гллсник

лагади, као на будућег ода словеначког хумористичког романа, рано би бидо још сад рећи. Одговор зависи од питања, да ли се може гдедати на његове ситне скице, које у иоследње време одсудно преовлађују у његовим творевинама, као на студије за крупније радове, или као на слабљење његове Фантазије, ко.ја је онако широко размахивала крилима. Од тих трију песника прелазног времена само јс Говекар, као гато нам изгледа, створио школу. Његовим трагом ншао .је необично плодни народни учитељ Јосиф Костањевец са својим вероватним, већином љубавним прииоветкама, слабо састављеним, како у појединим епизодама, тако и у целини. Последњих година он лута по свету дупхе, али некадашњи објективист, показује се овде прилично неспретан. Натурализам се добродушним, салонско-сељачким ћеретањем дотакао се и човека, пређе толико на свом месту, иоштованог и практичног д-ра Франца Збашника. Напротив, Подлимбарски, етнограФ словеначке историје и официр активне војске, који обраћа велику пажњу на народ из свог логорског шатора, увек је остао веран својим учитељима, руским реалистима. У Ивану Цанкару особито јасио оличени су најновији нравци. Он влада највећом одважношћу у самосталном стварању; њега иривлачи снажна ирирода Штирнера и Ниче-а. Он је само песник и ништа га друго не интересује. Фрајлигратова изрека „Обележје песника .јесте Кајинов жиг" приличи и Цанкару добро, као и Габе-у, кога Цанкар воли, и на кога се угледа. Та и он преставља у животу само бедиог литератора. И Цаикар се управља по девизи: „ера1ег 1е ђоиг§ео1а% „с1еп ГћШб1ег \ог <1еп Кор!" е^оззеп". Он се васнитао угледајући се на Русе и Фрапцузе; у почетку га јо привлачила Фантастичка Гогољева сатира; доцније је на њега утицала наклоност ка чулности. Његова одвећ висока оцена уметности необично подсећа-на Бодлера. Било је време, кад је он у својој наклоности ка искључивости и у своме презирању укуса светине отишао тако далеко, да је почео волети све што је уметничко и необично преФињено, неприродно, тугаљиво и „што не живи". Он влада са два света; реалним, ниским, просјачким светом скитница, чијих су беда, грехова, шљама и блата пуни његови оииси, и светом идеала, снова, узвишеним светом дугиних боја, пуним месечине, ружиних чари и мириса цветова, светом који кад се види красота долази у срце, а медене речи — на уста. У првом он смело и ноносито као човек „грсши" — али је збирку његових песама „ЕгоИка" сву покуповао и спалио љубљански епискои — и, враћајући се у друштво људи, тера шегу с њима, руга се, иронише, подсмева им се, •износи њихове погрешке, нзобличава их и свети им се речима, које падају као прави звонки новцн... Посде тог рада тежатннх дана он се удаљује у други свет. Вече је; рађа се месец, светдуца.ју звезде,