Просветни гласник

463

лахори тих јужљак, а к њему долази Фантастичиа жена, да му гопори о чистоти и невиности и о миогим другим необичним стварима. У оба своја света Цанкар вол.и нешто потпуно различно, ади у оба воли жену, ма да у сваком друкчије. У свом другом свету исказује нешто као тугу за отаџбином, — он живи у Сечу, — елегичну жељу да се одмори у наивној невиности и мирном блаженству, што може стајати у вези са новим периодом, у којем се он појавио заједно са новим веком/ Постаје разборитији, суровији, простији и спчкојнији. У сваком случају, тим постиже веће е®екте, него својим стилистичким ватрометом. Сад он црта мрачне типова младих људи, који теже на високо. Они су одрасли у сред словенског народа и постају „туђинци". Ако остају у отацбини, морају да сасецају граие, које се одвећ ниско спуштају родној земљи. Заједно са гранама падају и цветови и плодови. Тај је мотив тако тужан, да чак и смеди и пун свежег идеализма песник отпушта кпила. Цанкар је пре свега уметник обдика са артистичким частољубљем, који вдада тајнбм .сидних антитеза и моћним срествима за узбуђивање. Њогов језик, са његовим адегоријама, ироничким испадима и парадоксима тодико је карактеристичан за младог писца, — написао је свега две свеске приповедака и скица и три драматска комада, — да већ сад говоре о „Цанкареву стилу". Био је ведики вештак у говорењу нарадокса; сад и он сам, дабогме, увиђа, шта му шкоди, и каква се у њему бљугава ФидосоФија крије. Да ли ће он хтети тражити дубљу животну садржину, или ће, као оличена елигија, остати при посдедњем мотиву своје уметносги? Кад не би био такав екстремни индивидуалист и тако нпклоњен иронији, која му не стоји добро, он би највише од свију заслуживао назив вођа словеначке ,модерне" књижевности. Цанкар је раније иисао и стихове, али је у посдење време одбацио ту врсту књижевности, која стешњава његову Протејску природу и која не даје довољно простора његовој стилистичкој вештинп. Ади је зато остао веран песми његов пријатељ и друг у борби са фпдистерством, Отон Жуианчић. То је у потпуном смислу речи песник живота. У својим студентским годинама опевао је ону дутадачку, кипећу, обучену у дивну симбодичку хаљину радост живота, у којој се пени усхићење као мдадо виио, у којој је жеђ за животом тако сидна, да се због васпостављања животне равнотеже мора обрнутн поглед на смрт... У посдедње време он иостаје мирнији, више фидософ. Али сад ► се сиушта чнстим начелима, слави сунце, које дарежљивл просипа жпвот, илодпу мајку земљу и ону жену, нрема којој се понашао раније онако декадентски, љуби све више и свежије с тихим, дубоким псштовањем. Сваким даном све више расте растојање између њега н Цанкара. Кад ,је Жупанчић написао „Дан свих живих" где је спевао снажну химну свему што је здраво, способно за живот и плодно, то