Просветни гласник

464

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

је побудидо Цанкара да му одговори „Даном мртвих". Осим Жунанчића, „мод&рни" правад истурио је још два велика иесничка тадента, али су обојица умрли у младим годинама. То су били Драгутин Кете и Александров. На обојиди се показао велики утидај чаробника расположења — Метерлинка. Али им је и Верлен био пред очима у њиховој тежњи да постигну моменат. Они су за собом оставили дивне песме, у којим сликају нежним покротом кичиде јединство у простору: као што се мисао рађа у душу. као што тица прелеће хоризонат, тако се код њихјавља какав иозив, какав поглед, гест, црта. Метерлинку пхје, као и народној поезији привлачила — наивност. И док је Александров целог живота остао наиван, ишао у народ и с детињом радошћу трудио ое да ухвати наивну сељакову ирвобитност и да је ренродукујо сељачконеотесаним стиховима, дотле су Кете-а захватила мистична крила белгиског генија: он јо налазио везу између себе и васељене, славио је лепоту земље, море и мистичку силу, која све испуњава и све доводи у хармонију. Неке од његових песама могу се сравнити са Прегаерновим сонетима, на кога потсећа и сво.јим слогом. Поље новела обрађивало се у ,модериој" опоси не онако енергично као иоље поезиЈе. Много што-шта налази се још 1111 \Уегс1еп и још није сазрело за штампање. Из реда младих белегриста више од свију истиче се Пво Шорли, како вештином у бирању занимљивих сиже-а тако и нсихолошким развићем радње. Ипак, веће обраћање пажње на детаље у његовим новелама наиело би штете њему исто тако мало. као и скицама Адама Севера, тог уметника, психолошких минијатура, — шири и смедији потез нера. Да би раскинула с дилетантизмом, најновијој словеначкој књижевности бидо је потребно да се тесно прибдижи чисто уметничким идеалима запада. За то се она ослободида од свију могућих окова и посталаје чисга уметност. У носдедње време, уиоредо с њом, сиремају се да заузму своја заслужена места њене две сестре: свежа, почетничка тонска уметност, и — као што су сјајно показаде две изложбе 1900 и 1902 год. — жива и предводничка сликовна уметност. И та уметност никад неће заборавити, да она не може жртвовати национадној искључивости онај огромнн културни значај који има за словеначкн народ и мораће све више гајити у себи тежњу да с љубављу п брижљивошћу изналази клице, које јој у прошлости износи национални културни живот, да би на насдеђеној њиви -радила даље. Тада тек моћиће малени словеначки народ часно испунити онај задатак, ко.ји му је пао у део између других народа... „Менбсћен; 1егпеп шг кеппен ип(1 КаЦонеп; зо 1а881 инз, ХЈпаег еј§пе8 Негг кеппепс!, ипз ([еззен ег!'геип" Превео с руског М. Московљевић