Просветни гласник
490 ИРОСВЕТНИ глдсник због претераног душевног напора. Ником неће ни на памет пастп, да тврди, како од прекомерног рада у школи само очи трпе. Трпи од тога и цео живчани систем, дакле и део телеснн органнзам учеников. Славни Вирхов је још пре толико деценија показао у једној својој епохалној расправи, која .је изашла у Централном Гласнику за наставу у Пруској, да кратковидост због прекомерног учења све векма отима маха, а уједно да су и конгестије нрема глави учестале. Много несигурнији симптом су душевна побољења, која сналазе или ђаке виших завода или оне, који су већ прошли кроз њих. Нрема једној сгаријој, у Пруској утврђеној статистици, међу 13.365 душевно болеспих било је у прускпм болницама за душевне болести 803 школована човека. Према томе на 16 нешколованих долази 1 лице са вишом спремом. То је истина велики проценат, алионјош никако не доказује, да јо последица преопторећења у школи душевна болест, која је помрачила ум оне 803 школоване личнооти. У ошнте врло је тешко доказивати, да је душевна болест после дица прекомерног рада у школској клупи. Али за то са сигурношћу можемо сматрати, истина као много незнатнију последицу, другу једну нрсту душевног побољења, које никога од нас не штеди, а то је нервозност нашега времена. Била би наравно нрава будалаштина, када би ми због тих абнормалних појава кривили, или макар само и на одговорносг нозивали, једино и искључиво школу. У првом реду криви смо ми сами, који хоћемо у борби за живот да што нобедоносније изађемо, и тек онда можемо да се жалимо на школу, што већ испијене младиће шаље у ту борбу, која нам живце сатире и убија. А како стојимо са оним непрестаним јадиковањем ученичких родитеља ученика старијих разреда, који пребацују школи што им деца никад немају одмора, него после свршене школе морају до спавања да бубају и уче. Многи од ових прекора нису основани и многи родитељ хоће њима да покаже учитољу, како има вредног сина, који с књигом у руци леже спавати, међу тим, када се иснороди успех ученика са тобож уложеним трудом, добија се јасан резултат, који разговетно иоказује, да ученнк у оппхте врло мало учи, због чега и не може 'бнти гов >ра о неком преонгерећењу. Много пута родитељи нпсу ни способни, да оцене врсту учсникова рада, с обзиром на његову евенгуалну тешкоћу или лакоћу. По неки ученици узму књпгу преда се и ночну да уче иредмет, за који — рецимо — немају воље. Онп седе неко време, али се не баве самим предметом, него премишљају како је он „тежак- и „сувопаран", врпоље се на столици, али књигу не отурују од себе, да се сачувају од родитељског прекора, да нису учили, кадакрајем тромесечја или године донесу двојку, која .је загарангована награда за