Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

овнки начин „учења". Родитељи онда криве шкоду, јор су „на своје очи гдедали, како дете редовно учн". Други опет ученнк узме уџбеник нрод себе, тури међу .гистовс какав роман, те место да учи предмет он чига роман. Веседа мајка гледа и топи се од радости, што има тако вродног ђака, а када овај варадица донесе двојку, јер наравно није учио, онда се мајка ншчуђава, како је то могуће, те ропће на Шкоду и на наставннке. Таквих иримера самообмане од стране ученика могли би на стотине изнети, али претпоставља.мо, да су они познати како ученику тако и наставнику, па ћемо због тога и препоручити по;!ваним, да оставе на страну симптоме преоптерећења, јер је за нас главно, даутврдимо чињеницу, но којој ученик горњих разреда средњих школа поред шесточасног дневног учења у школи, мора и код куће још бар четири часа да проведе у науци. То је много! Дееет часова умнога рада у оиште је сувишс за свакога човека, а камо ли не за младиКа, који се тако реИи тек иочео телесно развијати. Нема тога душевнога радника, који мора 10 часова дневно радити на ни механичара, којн би морао дневио преко 10 часова радити. Контоарски чиновник, техничар, учитсљ, у нижем и у вишем стилу, правник — па чак бих рекао, и господа свештеници, сви би ти радници врло лрзовољни били, када би морали 10 часова дневно радити. А имали би и право да буду незадовољни н мрзовољни Лер шта би било од породичнога живота, шта би било са умним напретком и научним усавршавањвм учених сталежа, шта би било са радном снагом и вољом за рад, када би сви ти раденици били под нритиском десеточаснога рада. Иа зар онда можемо ми веровати, да је нашој деци лако оно, што је нама самима тешко? Или можда је њихов рад тако лак, да они и не осете, када нроведу 10 часова у таквом раду ? Не, нијетако, њихов је посао њима много тежи него на.ма наш, који због своје једноличности н понављања у пракси добија шаблонски карактер. Њихов рад је раг ехсеИепсе рецептивне природе, али је врста тога рецептивитета врло напорна. Све оно, што им се у школи предаје, они морају не само да чују и разумеју, нсго да у највише случајева у целини и запамте, а да би то последње било могуће, потребно је да поред највеће пажње у школи, изоштравају душевну моћ памћења писањем масе задатака код куће, а то је врло тежак и напоран умни рад. Не мање је лако самостално тумачење којег старог писца са тешким стилом, решавање математских задаћа и иисање разних егзерциција и темата. А ако поред свега тога има људи, који не мисле, да је десеточасни рад овакве врсте за младића претеран и шкодљив, то им ја одбијам на навику, јер то је збиља моћ навике, кад неко, што 'нореч, вечито седи и чепрка по књигама, а п не осети како пролази време, па судећи по себи суди и о младићима. Али навика игра улогу и у