Просветни гласник

НА5ЧКА И НДСТАВА

потоњих врдо је малена. То најбоље илуетрују примери из праксе. Јер само да запитамо, кодико ће реадци у опште бити кадри, да напишу расправу на Франдуском језику? Има их до душе, а то су они, који изучавају новије језике. Стручна им радња мора бити писана на дотичном страном (францускон) језику, али то је и ирва и посдедња, јер после и они сматрају за паметније да све своје умотворе нишу на матерњем језику. До сада увек главно иитање, које се постављало при грађењу наставних планова, било ,је; Шта је корисно и шта треба учити? Питање пак, да ли је то и могуће учити, да ли за то учење има доста времена, то је питање према оном, мало час споменутом, сматрано као подређено. Другим речима: Главно иитање узето је за сиоредно, док би кардинално требало да гласи: Колкко часова дневно може дечак учити у пзвесном добу живота ? Тек носле утврђенога радног времена морало би се нрећи одређивању квантума, који ученик може савладати. На то кардинално питање није тешко одговорити. Ако се узме, да сви умни радници у опште просечно 8 часова дневно раде, онда ваљда од своје недорасле деце неће тражити, да.она више раде. Лрема томе ученик вишцх разреда може дневно највише 8 часова радити. Одатле можемо извести, да максимално радно време за ученике средњих разреда не сме износити више од 7 часова а за ученике нижих разреда највише 6 часова. Да се и при тако скраћеном радном времену од једног матуранта — рецимо — реалне гимназије може захтевати, да поред састава на матерњем језику, математске радње, и Француског задатка изради још и Француски састав и енглески задатак, то се наравно не може ни замислити. Убог тога највиша школска власт треба да ублажи дојакошње захтеве, само се сада пита, у коме правцу. Пре него што нокушамо, да на ово питање одговоримо, представимо себе на таквом становишту, са кога би и природним путем и историјски било могуће, да се школа осдободи зла од преонтерећености. Не треба дакле тежити за тим. да се данашња наставна организација из темеља сруши, него да се баш на основи данашњег система и из њега развије. Ми морамо пре свега признати за стварне чињенице неке претпоставке, без којих је немогуће реФорму извести, а те су: 1.) актуедна потреба разних облика образовања. 2.) актуелна иотреба, да се задрже све оне науке, из којих је састављена настава разних великих школа. Од предлога, којима би се ишло на то, да се ма само и поједини наставни предмети избаце из наставног плана, од таквих предлога ваља сасвим одустати, јер данас у погледу предмета, које треба предавати у гимназији или реалци, постоје сасвим супротна мишљења међу научењацима. Зато да би се дошло до потребног споразума и да би се олакшало регулисањо наставног плана не треба са овако деликатним